ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Анђели косовског завјета

ИСКРА на Фејсбуку

Брат је био најумиљатије дете у селу. Грли ме, љуби ме, био је млађи од мене девет година. ’Моја сестра, моја сестра’, викао је од среће кад сам му од прве плате купила одећу за екскурзију. Млађи син личи на њега, седне поред мене загрли ме исто као мој брат

Фото: Живојин Ракочевић, Политика

Пише: Живојин Ракочевић

„Брат је био најумиљатије дете у селу. Грли ме, љуби ме, био је млађи од мене девет година. ’Моја сестра, моја сестра’, викао је од среће кад сам му од прве плате купила одећу за екскурзију. Млађи син личи на њега, седне поред мене загрли ме исто као мој брат. Бог ми је нешто подарио да се сећам (плаче). Ја плачем и код куће, а не само кад причам. Урадила сам њихову слику, уље на платну – стриц, отац и брат Новица у средини.

Једном сам брисала ту слику и узмем да помазим брата… Моја рука је прошла кроз његову главу, моја рука је прошла кроз његову косу. Касније су ми рекли да га је моја жеља додирнула и да је то дар из дубине душе. Ја мислим да су они анђели који нас чувају и да су живи на овом нашем Косову”, сведочи Славица Јанићијевић Поповић. Пре двадесет једну годину на жетви код села Старо Грацко у општини Липљан изгубила је четири најближа члана своје породице – оца Момчила, стрица Милета, брата дечака Новицу и другог блиског рођака Слободана.

Зашто се сећамо злочина у Старом Грацку код Липљана? Зар двадесет једна година од убиства жетелаца није довољна да несрећа нема такву снагу? Да ли је све исто као после прве годишњице? Има ли смисла понављати и слушати исти бол, исте захтеве, исту атмосферу села, што се двадесет година колеба између живота и смрти? Гледано површно и са стране, одговор на ова питања је једноставан и често се поклапа са идејом Албанаца и делом међународне заједнице да би све „требало превазићи и окренути се заједничкој будућности”. Да ли је то могуће и шта овај злочин чини тако видљивим у великом низу најчешће заборављених несрећа које су погодиле овај простор?

„Стриц се често воли више него отац, тако се радовао мојим близанцима, имали су две и по године кад је погинуо. ’Дођи Цици да те загрлим”, говорио је. Други стриц ми је био ближи годинама, па сам расла уз њега. Возио је мотор, једном сам узела да возим и ставила позади мога брата Новицу. А он трчи за мном уплашен. Све сам их изгубила. Погоде ме песме које су волели, па певам и плачем. Шта се ово десило… Сви су крваво радили, дуг нису имали, никоме”, говори Славица Јанићијевић.

На првом месту реч је о злочину у ком је познато све до последњег детаља. Уредни и прецизни војници и официри британског Кфора прикупили су све, до најмање ситнице. Описали живот убица, њихове куће, марке аутомобила, писма која су писали, командну одговорност, па и личне страхове учесника после почињеног злочина. Све то није био аргумент за суд и суђење, те су припадници Ослободилачке војске Косова и њене јединице „Фортуна”, која је, према документима, починила злочин, већ почетком јесени 1999. били слободни људи. „Политика” је ексклузивно објавила детаље и документе ове истраге. Правосудне институције, међународне и локалне одавно су „затвориле случај”.

Други ниво злочина је његова повезаност са основним људским потребама. „Шта год да почнем да радим, мој отац би био ту. Све је знао да ради. Кад сам кућу правила, сваки детаљ ме је подсећао на њега. ’Он би ово знао, он би оно знао’, остало му је пет унучића, а пре неки дан је добио и праунуче. Био је господин сељак, савремен. За све сам га питала и увек је рекао: ’Може.’ Осећам и данас његово поверење”, говори његова ћерка Славица. И јуче, на годишњицу злочина, поверење у те жртве је било потпуно јасно, дошли су већином млади људи. Носе маске и слушају парастос који је служио свештеник Срђан Станковић из Липљана.

Прости сељаци, земљорадници, одлазе да жању жито. Побили су их људи из шуме. Један део ове несрећне приче досеже до оних првих, готово библијских, сукоба земљорадника и сточара. Људи везани за земљу и чекање плодова насупрот оним који се крећу и убирају њихове плодове.

Момирка Чанковић, новинарка из овог села, подсећа да се ове године навршава сто година од његовог оснивања. У једном делу Старо Грацко се укључило и у историју косовског завета. Архитектура овог села и живот његових становника требало је да означе раскид са вековима ропства. Велики пространи трг у центру, широке улице које излазе на њега, различити менталитети српског народа од Лукића, личких рођака Николе Тесле, па до косовских Срба који су у суседном Штимљу једва дочекали крај свог османског ропства. На овом парчету земље где се засновао нови и другачији живот који је требало да покаже практично остварење сна о заветној земљи догодила се жртва која се дубоко уградила у свест савременика.

„Ми смо као једна душа живели”, сведочи Славица Јанићијевић.

Проста, невина, једноставна потреба да се изађе на њиву, да не пропадне година претворила се у фатални масакр из ког се није вратио жив ниједан мушкарац. Кишни јул ратне 1999. године одлагао је жетву, баш као ове године. Вирус корона је условио да старијих људи нема на парастосу. Док се чује „Вјечнаја памјат” свештеника Станковића, на другом крају сеоског трга Албанац гради кућу на купљеној земљи и високо у небо диже дрон који снима нову грађевину и радове.

Имена страдалих

На жетви су убијени Јанићијевићи: Новица, Момчило, Миле и Слободан, Цвејићи: Саша и Љубиша, Живићи: Јовица и Радован, Ђекићи: Станимир и Божидар, Андрија Одаловић, Миодраг Тепшић, Милован Јовановић и Никола Стојановић. Парастосу је присуствовало неколико десетина углавном млађих људи.

Представник Српске листе и министар за повратак у косовској влади Далибор Јевтић је поручио: „Данас смо овде да поручимо да, и поред свих удараца које мештани Старог Грацка проживљавају, од крваве жетве до данас, ми ћемо бити ту да помогнемо да Срби опстану.”

Парастосу су присуствовали градоначелник Грачанице Срђан Поповић, начелник Косовског округа Срђан Петковић, председник Привременог органа општине Липљан Златко Лазић и локални званичници.

 

Извор: Политика

in4s.net

1 коментар

  1. Slavica каже:

    Postoji li jedina jedna stopa gde su ziveli i gde sad zive Srbi da nije natopljena krvi i suzama? Izgleda da nema. Jesmo li krivi sto smo Srbi ili sto ne nanosimo bol drugima ne znam, ali nesto smeta nasim dusmanima. Mozda im smeta sto mi njima nismo dusmani a njima bas treba da ih neko mrzi vise nego sto mrze sami sebe. Mozda im se dragi Bog jednom smiluje i pusti ih da nauce da su zemaljski zivoti prolazni i da je to razlog sto Srbi ne mrze nikoga, i nikad i nikome ne bi uradili sto drugi rade njima.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.