Живојин Ракочевић: Анђели Гораждевца

Убица је дошао на вир где су се купала деца, где су пекла кукуруз, где се њих стотину играло и радовало животу, у гету, окруженом жицом и војним возилима. Страдали су само зато што су били Срби и хришћани

Двадесет година не гледаш сунце, сине! Јесу ли ти лакше ране, Иване? – говори на гробу свога сина Сенка Јововић. Све се на њој заледило – бол, синовљева младост, достојанство породице, искуство трпљења метохијске жене, лепота мајке која неће да се промени и каже да је несрећа сатрла њену породицу. Она зна како је Ивану изгледало лице и како јој је обећао да неће ићи на купање на Бистрицу, а онда је чула пуцње: мајчино срце је знало! Полетела је према реци и све је било касно. Иван и Панто Дакић смртно су погођени. Убица је дошао на вир где су се купала деца, где су пекла кукуруз, где се њих стотину играло и радовало животу у гету окруженом жицом и војним возилима. Рафал и данас одјекује у њеном срцу истом снагом и јачином, а звоно које јавља да почиње парастос звони за сваку невину жртву у питомој равници загушној крвавим сукобима и личним несрећама.

У цркви на парастосу стоје две свеће испред иконе два мало позната светитеља овог краја – Василија и Григорија Пећког. Испред њих је с једне стране породица Јововић, а с друге породица Дакић. Њихова деца су пострадала, као и ова два светитеља из турског ропства само зато што су били Срби и хришћани. Пећанци су сачували успомену на две свете невине жртве, а црква Успења Пресвете Богородице у Гораждевцу од пре двадесет година наслања се на невину жртву двоје пострадале деце. Мајка Гордана Дакић данас свога тринаестогодишњег Панта види као анђела. Дечак је помагао своме оцу Милисаву око сакупљања пасуља, па је отишао на реку да се расхлади.

Светлост из куполе пада на средину храма, а дечански јерођакон Власије чита Јеванђеље: „Ако не будете као деца нећете ући у Царство небеско.” Свет Гораждевца, менталитет, навике, осећај слободе се у корену променио. Деценијама подстицана несигурност досегла је своје крајње границе у речима међународне заједнице и Кфора да ће „преврнути сваки камен и пронаћи убице”. Нико није пронађен, нико није кажњен, ништа се није десило – само су родитељи у повратничким срединама у Метохији одлучили да њихова деца овде неће ићи у школе.

„Окупили смо се у спомен Ивана и Панта, деце овога места, деце ове земље, деце ове речице која пролази кроз Гораждевац, деце Метохије, а и деце свију нас. Они су остали у целом нашем роду познати и признати и на неки начин они су наша нада, они су са оном младалачком радошћу отишли у руке свога Створитеља да се тамо радују вечној слави”, рекао је владика новобрдски Иларион, викар патријарха српског Порфирија.

Слике крвавих белих мантила, грозничаве вриске, као и нељудског прихватања рањене деце Драгане Србљак, Ђорђа Угреновића, Богдана Букумирића и Марка Богићевића у болници у Пећи уградили су се у нови живот Гораждевца и све што се овде дешава.

„Слика је у нама иста. То је био велики ударац на нас у Гораждевцу. Све је у нама и увек ће бити, осећам се као и тог дана, остао је неизбрисиви печат. Нисмо ишли на море, на летовања, биле су велике врућине, река је била једино место за игру и излазак. Ја сам овде основао породицу, и планирам да останем овде, имам четворо деце, и трудићу се да Ивана и Панта не заборавим”, каже Ђорђе Угреновић, тешко рањени дечак са Бистрице ком су на прострелне ране албански лекари у Пећи ставили гипс. Одатле су, захваљујући чиновници Уједињених нација из Сарајева Дарији Шафранић, медијима и јавности, деца хитно евакуисана.

„Немој да лажеш професора – кажи ми ако Богдан није жив”, понављао је професор Милета Букумирић аутору овог текста док се још није знало ко ће преживети и како ће се дан завршити. Док је омбудсман Марек Антони Новицки стизао у Гораждевац, са својим помоћником Љубинком Тодоровићем, из околних албанских села свирале су зурле и гочеви.

„Молимо се Богу да се нађе и онај који је починио то зло, коме рука није задрхтала када је требало да убија децу. Молим вас да ме разумете, не толико због нас који смо овде сабрани, него због њих – рак-рана је то када кријеш убицу у своме роду. То трује друштво, то трује наше односе, и не дао Бог никоме то. Не тражи се никаква наплата, никаква казна, ми хришћани очекујемо од Господа суд”, рекао је епископ новобрдски Иларион.

Истражни органи нису ништа урадили, Унмик и косовска полиција предали су случај Еулексу, који је предмет затворио 2011. године са образложењем да нема доказа. Од тада није ни отваран.

„Злочин ће остати упамћен као једна од највећих мрља за међународну заједницу, која није успела или није хтела да испуни оно што им је дато Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Њихова обавеза је била да обезбеде и гарантују безбедно окружење за српски народ на Косову и Метохији”, изјавио Милош Терзић, помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију.

„Потпуно сам уверен да они (Кфор и НАТО) све знају, па и ко су починиоци. То су све елементи са којима се ми сусрећемо дуги низ година – од 1999, од доласка снага НАТО-а на простор КиМ, елементи акција којима треба заплашити српску националну заједницу како би сви Срби напустили простор Косова и Метохије, само се методе временом мењају”, рекао је за КиМ радио бивши потпредседник Владе Републике Србије и шеф Координационог центра за Косово и Метохију Небојша Човић.

Парастосу су присуствовали начелник Приштинског округа Срђан Поповић, начелник Пећког округа Мило Стевановић, председник Привременог органа Општине Пећ Дарко Колашинац, а у последње време долазе врло често и функционери из општина у Црној Гори.

„Ово је моје и долазим међу моје”, каже Велимир Ђоковић, председник Скупштине Општине Даниловград.

Двадесет година је прошло, крај је дана, деца играју фудбал, игра није прекинута, а све је урађено да је не буде. И ових дана су оспоравали Меморијални турнир посвећен убијеним дечацима, али нису успели. Два дечака жртве личе на она два светитеља из турског ропства, њихови вршњаци имају ознојена лица на импровизованом фудбалском терену. Већина оних који су посетили овај крај знају да су Иван и Панто два анђеоска крила Гораждевца.