Живети у косметском гету: О новим годинама без наде и радости

„Живот без имало наде, страх са којим се иде у кревет и са којим се устаје, који не излази из главе, неизвесност, бриге, стрепња и тек по која мала срећа, она кад дете донесе петицу из школе, кад се ко роди, уда или ожени… И која кратко траје, па се затим све врати на старо. Живот без радости у коме је сваки дан исти претходном, уствари, живот у коме је сваки дан тежи но претходни, а свака година неподношљивија но претходна… Живот без наде“.

Тако дугогодишњи пријатељ потписника ових редова, Србин из енклаве крај Приштине на почетку нове, 2026, описује протеклу 2025. годину. Наравно, без објављивања имена, то се овде подразумева, још једна невоља на врату је најмање што му је потребно.

Много сам година провео по Косову и Метохији, научио тамо шта је страх за сваки нови дан, за децу, породицу, онај страх који разједа, који често не да заспати, који не излази из главе, али, ма колико се трудио, тешко је разумети живот у српској енклави крај Приштине, тешко све док тамо човек не живи са децом, женом, породицом…

„Ова нам је била тежа но иједна претходна, ако на страну оставимо оне ратне, ону у којој смо преживели Мартовски погром… Зашто? Зато што је сваке године мука све већа, а стрпљење све више на измаку, а снага све мања, а наде све мање. Разбијен је наш отпор, разбијена је Митровица, разбијен Север, све оно у шта смо се надали, где смо имали какав-такав ослонац. Нигде се не назире светло на крају тунела када смо ми, Срби са Космета у питању, то је оно што најтеже пада. На крају прошле године схватили смо да је време све ове године радило против нас а за нашег највећег непријатеља а то је Аљбин Курти“, прича данас, на други дан Нове године пријатељ из енклаве крај Приштине.

Многи њему драги људи, пријатељи, комшије, рођаци отишли су током прошле 2025. године са Косова и Метохије. И та чињеница боли га, пече као жива рана.

„Многи су отишли али се о томе ћути и овде и у Београду. Ћути зато што се ћутањем покушавају прикрити неуспеси оних којих би то требало да се највише тиче. Ми, када се међусобно пребројавамо једноставно видимо ко нам фали. Прво, отишао је велики број младих, деце, деца више не уписују факултет у Косовској Митровици него у централној Србији. Одлазак на студије значи и тражење посла тамо и кидање веза са Косметом. За децом одлазе и родитељи. Са друге стране, општина Грачаница, рецимо, много се смањила, становништво са рубних подручја, из рубних села прелази у Грачаницу. Стиче се утисак да је у Грачаници више људи, али се празне рубна подручја. Мање је деце у школи, мање одељења“, прича саговорник из енклаве крај Приштине.

Из енклава се одлази тихо, о томе се не прича, одласци се не најављују сем најближима.

„Људи налазе много начина да оду, прво пребаце децу, међу онима који су то учинили су и неки одборнички, посланички кандидати, зашто да се лажемо. Позивају нас да гласамо за њих, а неки од њих су своју децу склонили у централну Србију. Моја познаница је отишла, ради сада у централној Србији, деца су јој тамо. Људи продају земљу, купују себи станове у централној Србији. Ако имаш пара, један ексер закуцај на Косову, други у централној Србији, прави себи одступницу. С тим што се овде више не куцају ексери и не праве куће него се обезбеђује одступница“, наставља тешку причу наш саговорник.

Мало је оних, са пуно туге и горчине каже, који су заиста оптимисти, искрени оптимисти и који су сигурни да ће на Космету остати.

„И ту ће све врло брзо бити јасно – када Курти одлучи да угаси школство и здравство по српском систему на Косову. Тада ћемо видети праву слику и право стање. Тада ћемо видети ко заиста живи на Косову и за Косово, а не од Косова као део оних који живе у централној Србији, као они који граде политичке каријере од Косова, пуна су им уста Косова а уствари га продају“, тече јутрос прича пријатеља, Србина из енклаве крај Приштине.

Куртијева победа на изборима 28. децембра за њега, за његове пријатеље, комшије и рођаке значи да ће стари-нови премијер наставити са гашењем преосталих виталних српских институција, прво просвете па здравства и то ће значити одлазак још једног броја људи, одлазак деце, „када се све то заврши остаће само стари људи да примају пензије, да чувају куће“.

„И, нека ме нико не схвати погрешно… Коме ће тада бити битно десет посланичких места за Србе у Скупштини Косова… Шта ти Срби тамо могу да ураде, на крају крајева шта ће моћи да ураде српски градоначелници и одборници у четири општине на Северу где су се Срби вратили на власт? Ништа, евентуално можда неке козметичке промене, да врате имена улица у Северној Митровици али о свему ће на концу одлучивати министарство у Приштини и сам Курти“, каже саговорник.

У Нову годину, отворено наставља, улази са више стрепњи него што је имао у 2025, или 2024. Страхује од свега оног што је Курти већ најавио, а он је добар део онога што је најављивао редовно и спроводио.

„Бојим се да неће више моћи да буде школа по српском систему и српском програму, то ће значити да ће наша деца учити да је УЧК њихова војска, да су они ослободиоци, да је у Клечки био српски злочин и комплетну лажну историју којом се ствара лажна нација. Почеће да примењују закон о странцима којим ће на сваки начин Србима бити онемогућен улазак на Косово а да се при том ствара Велика Албанија. Очекујем да ће створити војску Косова која ће ући у НАТО да ће је на неки начин обједитити са војском Албаније, и то су наше перспективе“, каже.

Са супругом, троје деце, широм породицом он од како зна са себе живи на Космету, никад нису одлазили, никад напуштали кућни праг. Ни када је било најтеже.

„Живету у гету? То значи страх 24 сата дневно, седам дана у недељи. Бринеш за децу, стрепиш да ће сутра неко упасти у школу и рећи им да је ситуација таква и таква, а они могу а и не морају да иду у такву школу. Очекујем да ће сутра неко упасти и у моју кућу, у комшијину, у кућу пријатеља или рођака, уперити прст и рећи – ‘ти си ратовао за Србију а против Косова‘, ухапсите га, и да ће затим за своје оптужбе наћи два сведока, два, не замерите, лудака које ће довући из луднице, а таквих случајева је овде и било. Наћи ће некога да исприча неку причу и човек ће завршити као ратни злочинац, а то ће значити да ће његова породица бити обележена, стигматизована, да ће морати да напусти Косово а то њима и одговара“, прича саговорник, Србин из енклаве крај Приштине.

У енклави, када се увече окупе комшије или пријатељи, прича се и о празницима, о свакодневици, о бригама и страховима, само се о плановима не прича. На Косову и Метохији Срби не планирају ништа већ 26 година, јер, шта планирати, кад већ сутрашњи дан може све планове да поломи и промени.

„Замислите живот када за своје дете не можете да планирате ништа, кад молите Бога да заврши факултет и да нађе посао негде далеко, у централној Србији, у иностранству, само што даље одавде… Покушајте да се ставите у наше невоље, да видите како то изгледа. Мада, ни у свему овоме ни ми Срби нисмо сви исти. Постоји једна група Срба који су овде живели, радили, патили, све ово време, никуда нису ишли, нису напуштали Косово, и за рата и после рата, и за мартовског погрома и после мартовског погрома. И друга који су 1999. године спаковали кофере и отишли па када су видели да држава Србија овде шаком и капом даје да се остане, брзо спаковали кофере и вратили се. Ти ће поново, кад постане неподношљиво, опет спаковати кофере и отићи. На жалост њих је подржавала свака власт, више но нас који смо овде били и остали“, каже.

Присећајући се често, додаје, реченице патријарха Павла да ћемо „Косово вратити онда када га заслужимо“, каже да је уверен да ће они који исконски воле Косово, они који живе за њега, остати, а да ће први отићи они који живе од Косова.

А радост, има ли је, донесе ли је Нова година, хоће ли предстојећи божићни празници донети макар мало радости у српске енклаве око Приштине, по Косову и Метохији?

„Новогодишња атмосфера овде се уопште не осећа, ни на улици ни било где. Јесте све окићено, али нема радости у душама. Овде ће бити неке прославе српске Нове године, то је традиционално. Више се људи радују Божићу, колективно се иде по бадњаке, после налажу бадњаци у дворишту нашег манастира, окупи се више људи и тада се осети празнични дух, јединство, то се не глуми, овде се то осети“, каже пријатељ, Србин из енклаве у Грачаници.

Само, и када у уторак из енклава пођу по бадњаке, около на путевима чекаће из косовски специјалци, да их и на свет дан, уочи празника претресају, малтретирају, пре коју годину и пуцали су, ранили двојицу српских дечака са бадњацима.

И то је живот Срба по косметским енклавама. Последњим гетима Европе 21. века.