ЖИВЕЋЕ ДЕЈАН КОЛИКО И СЕЛО: Улица у Кленку у Руми понела име хероја који је на Кошарама дао живот за отаџбину

ЈЕДНА улица у селу Кленак у румској општини од јуче поносно носи име по Дејану Костићу (21), јунаку који је на Кошарама 1999. године дао живот за отаџбину.

Табла са именом улице која је јуче откривена, симболично је постављена управо на самом улазу у улицу, на породичној кући Костића.

– У рату по правилу страдају најбољи, било би боље да је обрнуто, али то није ни логично, ни могуће. То се може тражити само од најбољих – овим речима Душка Радовића, започео је своје обраћање председник СО РумаСтеван Ковачевић. Становници ове доскора безимене улице, са поносом ће проносити сећања на свог храброг мештанина који је на најистуренијем граничном камену до последњег даха бранио слободу и част своје Србије.

Таблу са именом улице открили су председник Општине РумаСлађан Манчићи Дејанов отац Душко Костић.

– Дуго нам је требало, на нашу жалост и нашу срамоту, преко 20 година, да на неки начин вратимо дуг и породици Костић, али и младом човеку Дејану, нашем мештанину, који је за ову државу дао оно што је највредније – свој живот. Дејан је отишао храбро, дечко који је у том моменту са својом породицом живео у иностранству, момак који је ишао тамо у школу, а дошао овде и добровољно се пријавио да служи војни рок и на тај начин показао велику љубав према домовини, а после и велику храброст у одбрани отаџбине – рекао је Манчић. – Дејан ће живети док год буде живело село.

После откривања табле са именом улице, председник Манчић је породици Костић уручио захвалницу за поднету жртву у одбрани отаџбине и, симболично, монографију „Србија под капом небеском“ јер је за њу Дејан дао живот.

ВЕЧНО СЕЋАЊЕ НА МОГ СИНА
ПОРОДИЦА Костић из генерације у генерацију брани своју отаџбину, па је тако и име Дејановог деде Ђоке на табли палих бораца за слободу у Другом светском рату у центру Кленка.

– Ова улица ће пружити вечно сећање на мог сина, на кога смо сви поносни- уз сузе се обратио отац Душко.

– Дејан је прво отишао у Ваљево, а затимје прекомандован у Косовску Митровицуи напослетку на караулу Кошаре.Од 16. априла 1999. се водио као нестао, тек 2005. смо добили његове посмртне остатке. Преко ДНК анализе нам је потврђено да је то наш син, пренели смо га из Београда и сахранили овде. Драго ми је што је табла са његовим именом на његовој кући, јер ја сам ово за њега и градио, нека сада буде вечни спомен на њега, који нам свима недостаје, а посебно брату и сестри.