ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Фактор Карајлић

Најгори су ратови који се никад не завршавају. Злу прилику да томе сведочи из прве руке добио је др Неле Карајлић, рођени Сарајлија са именом Ненад Јанковић, човек многих талената и једна од икона културног бљеска Сарајева из предратних 80-их.

Почело је кад је Карајлић у недељу увече са својим тамошњим пријатељима дошао у један сарајевски ресторан, где је провео неколико сати. Та чињеница, по свему неважна за било кога осим за њега, који после готово четврт века избивања походи свој родни град – који је почетком рата напустио спасавајући главу, заједно са још двеста хиљада сарајевских Срба – произвела је експлозију тамошњег мнења. Свега неколико сати од Карајлићевог доласка, друштвене мреже усијале су се у изливима мржње, претњи и позива на линч да је чак и полиција обезбедила ресторан у коме је седео. У оштрој конкуренцији посебно се истакао Емир Суљагић, млада сарајевска политичка звезда у успону и миљеник западних амбасада, који је на свом Твитер-налогу овако оценио Карајлићев долазак: „Ми који смо преживјели нисмо све ово заслужили. Жао ми је само оних људи који су дали своје животе да би смеће које је позвало ово смеће и дочекало у Сарајеву било живо“.

Није највећи проблем то што Суљагић налази да су они који су Карајлића дочекали у Сарајеву незаслужено у животу и што оставља на машту и вољу шта би тек била заслужена казна за Карајлића. Проблем настаје тамо где се тај твит показује као испуњење хоризонта очекивања унутар јавне свести босанске престонице. А то значи да није ствар у томе како у Сарајеву тумаче прошлост и шта из ње имају да замере Карајлићу – који је оштро говорио о свом родном граду, али никад увредљиво, никад шовинистички. Ствар је у томе какве пројекције будућности може да произведе та јавна свест.

У својој књизи Фајронт у Сарајеву Карајлић описује предратну мржњу у том граду. Ако буде писао наставак, тешко ће избећи закључак како је она експлозивна мера предратног стања јавне свести – по дефиницији привремена, какву са собом носи сваки рат међу светом који је њиме захваћен – постала начин цивилног живота и 20 година пошто је рат завршен.

Ни две деценије после Дејтона јавна свест Бошњака не може да прихвати просту чињеницу да је тај мировни споразум, иза кога су стајале највеће силе, легитимисао њихове захтеве, али и српске. Наравно, данас могу само горко да жале за тим што је Алија Изетбеговић тик уочи рата одбацио план кантонизације БиХ Жозеа Кутиљера, који је за њих био много повољнији, а за Србе много неповољнији од Дејтона. Исти тај план Срби су прихватили, а Изетбеговић одбацио на наговор тадашњег америчког амбасадора Ворена Зимермана. (Можда би Петро Порошенко данас могао да извуче поуку из тога док га преко океана саветују да мора да поднесе ратну жртву за повратак Крима и Донбаса.)

Да, Бошњаци јесу највећи губитници тог рата, али у томе тешко да им највећи кривци могу бити Срби, још мање Неле Карајлић, чије се изјаве, како је време пролазило, нису показале непромишљеним, још мање антибошњачким.

Уосталом није се у бошњачком мнењу боље провео ни њихов истакнути политичар Сулејман Тихић, кад је 2008. рекао да би код Бошњака „филозофију жртве требало да замијени одговорност“. Тешко да је било политичара у Сарајеву, још мање припадника улеме, да се није тад обрушио на Тихића, који се залагао за помирење са Србима. Његово супротстављање налога одговорности осећању жртве остао је један од најважнијих политичких наступа у послератној БиХ. Жртва, по дефиницији, носи стање које легитимише максимум права – где спада чак и позив на линч Карајлића, па и одбацивање у јавној свести политичког споразума по коме живе целе две деценије. Истовремено, стање жртве легитимише нулту одговорност за било какву самоодрживу организацију живота, утолико пре што жртва своје право на пристојан живот црпе из оног што је преживела, а не оног што ради.

Фабрике међу Бошњацима данас не раде, једнако као оне у Републици Српској, у Србији, Црној Гори, Македонији… Тек мањи број њих страдао је у рату, већина је нестала у каснијем пустошењу. Кад би бошњачка јавност отворила врата за разговор са онима у Србији који су према њима оштри и лековити, попут Карајлића, можда би дошла до неких закључака који би нам свима отшкринули врата обнове. Рецимо оним о највећим кривцима – наравно, осим нас самих – за слом живота на овом просторима.

Док се то не догоди, уживаће у речима оних из Београда који су се и сами острвили на Карајлића, налазећи разлог да увере Бошњаке да је њихова филозофија жртве старија и од Дејтона и од живота. Можда ће Суљагић после свог твита о Карајлићу бити још милији амбасадама у Сарајеву, можда има дражи у томе да Бошњаци за себе легитимишу сва права и никакве обавезе, само што то не производи ништа сем нових страдања. Суљагић и Карајлић могу различито да тумаче свет, али ради се о томе да би овај незавршени рат ваљало окончати пре него што опет почне.

Уредник ,,Новог стандарда”

Тагови: БиХ, Емир Суљагић, Жељко Цвијановић, Неле Карајлић