ЗАШТО ЈЕ СУДБИНСКИ ВАЖНА НОВА КЊИГА ЧОМСКОГ: Косово најнижа тачка у интелектуалној историји Запада

„Свакоме ко жели да сазна више о свету у коме живимо… једноставан одговор је: читај Ноама Чомског“. Овако је британски политички магазин „Њу Стејтсмен“ описао значај једног од најважнијих интелектуалаца у другој половини XX века. И то се неће схавтати као претеривање.

Појава књиге под насловом Yugoslavia – Peace, War, and Dissolution и са потписом Ноама Чомског преглед је интелектуалног напора да се спозна истина о земљи чија је улога у светским догађањима у прошлом веку неуклоњива. Али свакако изазива контроверзе.

Тако се одмах по објављивању књиге „Ал Џазира“ бацила, ништа мање него на поништавање способности Чомског да ишта разуме од оног што се овде дешавало!

Баш храбро, али и крајње неуверљиво јер као очигледан доказ томе један „мислећи“ ал-џазировац налази да је – „највећи светски мислилац” који је 2005. у анкети часописа „Проспект” и „Форин полиси” добио је двоструко више гласова од другопласираног Умберта Ека – „прву омашку направио пружајући подршку српским дисидентима окупљеним око Љубомира Тадића и Михаила Марковића, који су једном интелектуалцу аутсајдеру можда и изгледали као политички опозиционари, али чије је дјеловање нама који разумијевамо збивања из њихове унутрашње перспективе било крајње политички ретроградно, а, испоставит ће се, и крајње опасно“.

Може бити да овај тужни лик, чији се кредибилитет подиже на чланству у Друштву писаца Босне и Херцеговине, зна неке велике тајне о „репресији на Београдском универзитету“ али текст Ноама Чомског и Роберта Коена објављен у New York Review of Books, из фебруара из 1974, са напоменом да је написан „са експертима за ситуацију у Југославији за које верујемо да су поуздани“ – и данас изгледа сасвим утемељено. Напротив, тешко ћете и на српском (а и језичким дериватима језика српског) наћи прегледнији приказ.

Насупрот „интелектуалцу аутсајдеру“ Чомском, за Ал-Џазиру, аутентични интелектуалац је Ед Вилијам, британско-ирски писац и новинар, који је био у оној групи журналиста-специјалца која је открила лажни „концентрациони логор“ у Трнопољу. Или Ноел Малком, писац „кратких историја“ Босне и Косова по наруџбини. Али то ништа не може променити. То је као кад би знања Достојевског о људском бићу рушили достигнућима Сиднија Шелдона. Чомски је Чомски. Све остало је муниција у пропагандном рату, која се одавно претворила у дим и од које ће остати само испражњене чауре.

Значај и релевантност оваквих књига зависи и од оног ко уређује садржај. Давор Џалто, момак широких интересовања и склон да се држи Николаја Берђајева и савременог грчког теолога Јована Зизиуласа, уредио је „Југославију“ Чомског с разумевањем суштине његовог приступа. Предговор је написао Андреј Грубачић, који своју причу темељи и на животном путу свог деде Рате Дугоњића. Они су збир писања и говорења Чомског, у различитим приликама и у преиоду од пола века, учинили прегледним и јасним. То није мали посао.

Интелектуалац са јасном идеологијом

Откад је објавио текст „Одговорност интелектуалца“ (1967) Ноам Чомски ради и живи у складу с високо постављеним принципима. У закључку тог сад већ историјског списа оцртана је обавеза интелектуалца: „Враћам се на крају Двајту Мекдоналду и одговорности интелектуалца. Мекдоналд наводи речи књиговође логора смрти који је бризнуо у плач кад су му рекли да ће га Руси обесити: ‘Зашто би? Шта сам учинио?’, питао је он. Мекдоналд закључује: ‘Само они који су сами спремни да се одупре ауторитету кад су ти сукоби сасвим недопустиви према њиховом личном моралном коду, само они имају право осуђивати књиговођу логора смрти .’ Питање, ‘Шта сам учинио?’ је оно што и ми можемо питати себе, кад сваки дан читамо о новим страхотама у Вијетнаму – као што ми стварамо, или изустимо, или толеришемо обмане које ће бити употребљене да оправдају следећу одбрану слободе.“

Високо и одважно постављена летвица у доба велике драме Сједињених Држава. Сасвим на трагу праоца интелектуалаца у западној култури Емиле Золе и његовог J’accuse! из 1898. године. Човек виших знања је одговоран да своје знање стави у службу истине и критике „отуђених центара моћи“. Али „ако је одговорност интелектуалца да инсистира на истини, његова обавеза је и да посматра догађања у њиховим историјским перспективама“.

Интелектуалац Чомски је, дакле, крајем шездесетих био концентрисан на Вијетнамски рат, догађају у коме су се преламале све силнице Америке и универзални принципи, као што је Чомски данас човек концентрисан на преломне глобалне промене у којима је улога Америке неспорна и неизбежна.

„Кад разматрамо одговорност интелектуалца, наша основна брига требало би да буде улога у стварњу и рашчлањивању идеологије“, писао је Чомски критикујући тада помодни спис Данијела Бела „Крај идеологије“. Бел се концентрисао на „исцрпљеност политичких идеја педесетих (година)“ те да се „политика више не води у складу са унутрашњим класним поделама него се обликује под утицајем међународних догађања“. Чомски је критиковао што се из тог извлачи закључак да су „интелектуалци на Западу… изгубили интерес за претварање идеја у друштвене полуге за радикалну промену друштва… ми сад можемо само да ту и тамо покрпимо наш животни пут, али било би грешка мењати га у било ком значајном правцу.“

Писмо маршалу Титу

Данас, са дистанце од пола века, сасвим се лепо види да је Чомски био у праву. Кад се 1968. Западом разлио талас незадовољства стањем модерног капитализма милиони младих људи су заузели критички гард, али како је време одмицало тако се линија фронта тањила. На крају су остали усамљени појединци.

Ноам Чомски је наставио да дела у складу са својом представом. Тако се тих година, између осталог, заузимао за обустављање идеолошког прогона – Владимира Мијановића у Београду. „Мистер Мијановић и његови саборци су нада и савест југословенске револуције“, писао је Чомски с намером да укаже на неодрживост пресуде о двадесет месеци затвора за вођу студенстких протеста у Београду.

Чомски ће се три године касније заузети за прогоњене професоре београдског Филозофског факултета, а 1975. ће с групом интелектуалаца формирати Међунродни комитет за заштиту академских слобода у Југославији и обратити се маршалу Титу. Однос према Београду није непријатељски, а још мање западњачки надобудан. Напротив.

Он и критички интелектуалци су Југославију видели као земљу са два обећавајућа процеса – са спољном политиком која је превазилазила суморну блоковску поделу света и са радничким самоупорављањем као процесом који демократију утемељује у економској сфери, а што је био идеал још Вилхема фон Хумболта (1767–1835), пруског министра просвете, који је „инсипирисао Џона Стјуарта Мила и био оснивач класичне либералне традиције у XVIII веку. Као и Адам Смит и други, фон Хумболт је осећао да је потреба за креативним радом и радом под његовом контролом у коренима људске природе. То би морало постојати у основи сваког пристојног друштва“, сматра Чомски.

А те 1974. године Чомски и другови су приговарали маршалу Титу што се доноси закон који „прети да руинира унутрашњу организацију југословенских универзитета, њихову аутономију и самоуправљање који су понос нације и модел за цели свет“.

Улога Владимира Дедијера

Ноам Чомски је као интелектуалац у успону сусрео Владимира Дедијера (1914-1990) за кога говорио да је за разлику од многих пребега са комунистичког истока „озбиљна врста дисидента“.

„Дедијер је био невероватна особа. Од њега сам много научио о Југославији, кроз разговор, али заједно смо и радили многе друге ствари… Он није само покушавао да се спријатељи с моћним људима на Западу. Имао је веома сензибилне критичке анализе и био ангажован до краја“, написао је Чомски за човека о коме је слично мислио и тада водећи интелектуалац на Западу Бертранд Расел.

Петнаест година касније уследио је распад Југославије. Ноам Чомски је тад водећи критичар америчког империјализма и један од ретких који није пристајао да лажне медијске представе Имприје узима здраво за готово. Многи од његових сабораца, као рецимо Јирген Хабермас који је такође потписао оно писмо маршалу, одбацили су Истину као интелектуални циљ и доказивали како су класно утемељене друштвене поделе на богате и сиромашне заиста ад ацта.

Западни медији у служби пропаганде

И док се Хабермас забављао интелектуалним моделом у свом „Јавном мњењу“, побегао од стварности и држао се салонске „идеалне говорне ситуације“ из доба подизања буржоазије, Ноам Чомски и Едвард Херман су 1988. објавили студију у којој су показали да су западни медији изашли из либертаријнског и ушли у – пропагандни модел. А ту нема више слободних новинара и независне штампе него су на сцени масовни медији који широко и не устежући се служе као пропагандна средства владе и корпорација. Промењене су и технике контроле медија.

Они су показали да данас, власници не морају да „иду у телевизијски студио да би били сигурни да водитељ локалног ток-шоуа или репортер раде шта они желе… На делу је процес који одређује како људи сигурно напредују ка местима менаџера, уредника, итд… тако што сами усвоје вредности власника“. И зато без превеликог зазора „успешан човек“ може „описати себе као сасвим слободног. И горљиви самостални-либерали као (колуминиста „Њујорк тајмса“) Том Викер могу да кажу: Видите, нико ми не говори шта да кажем. Говорим оно што желим. Ово је апсолутно слободан систем. И, за њега, то је истина. Пошто је показао, на задовољство својих газда, да је усвојио њихове вредности, он је заиста слободан да пише што год жели“, објашњавао је домете либералних слобода на Западу Чомски.

Немачка и ММФ на Балкану

Дакле, деведесетих година Чомски је знао да се мора улазити у поруке и тражити истина између редова. О свему, па и о распаду Југославије. Зато је он одмах уочио оно за шта су другима требале године. Начин на који је Запад подржавао Словенију, а онда и Хрватску, одмах је разумео као – „рецепт за рат“.

Његова знања и медијска писменост су уносили светлост у медијске магле. Чомски је од почетка детектовао рушилачку улогу Немачке, која „има историјске интересе на Балкану“ и деведесетих није могла да одоли зову историје. „Кад је Хитлер ушао (на Балкан), то није могло бити неочекивано. Немачка је ту утицајна. Мислим да је ово сада само покушај да се обнови утицај у том делу Европе, тако сад Немачка насилно одржава и програме штедње који разарају Југоисточну Европу“, заокружио је он свој увид 2012.

Чомски, иначе, не види Немачку као пројектанта: он се често враћа на систематску улогу ММФ у разарање привреде у региону, а који још од 1981. Југославију претвара у „тест субјект за имплементацију нове либералне политика“. Још тада су реформе (каква маскирна реч!) почеле са стандардним мерама штедње. Како је констатовала британска научница Кејт Хадсон „услови који су обавезни по ММФ били су постављани тако да обезбеде приватизацију и демонтажу јавног сектора у Југославији“. То, наравно, од тада до данас носи непрекидно опадање, али и неупитно „настављање имплементације ММФ-овог програма штедње“. Што горе, то су обећања да ће бити боље гласнија. Као у кошмарном сну. Уз помоћ ММФ-а смо стигли до Четвртог света, света беде. Али никад наше политичке елите нису застале ни трен да се преиспита самоубилачко наступање. Идемо даље и све даље. ММФ и Светска банка су овде увек налазиле помагаче који су уз мале донацијске ињекције у хордама „на терену“ доказивали, научно и стручно, како је ширење болести оздрављење. Често имате утисак да нас само смрт може раставити од прекоокеанских добротвора.

А у процесу неприкривеног разарања Југославије после немачког разбијања темеља и одвајња своје интересне зоне (Словенија, Хрватска), операционално чињење су преузели Американци. У Босни, на пример, стално су опструирали планове за мир, „утичићи на Алију Изетбеговића да не прихвата компромисе који су нуђени, а који случајно нису били много различити од оног што ће бити решење на крају“. Разлика је само у томе што су договари и мир потписивани на сто хиљада гробова, на злочинима и криминалу. А Американци су и даље одређивали шта ће се огласити за добро а шта за зло. За те потребе подигнута је и цинична хашка правна инфраструктура.

Баналност политике геноцида

Америчка слика света цртана је без узимања стварности у обзир. На Западу, објашњава Чомски, „на пример, сви знају о Сребреници, а нико о протеривању из Крајине, највећем етничком чишћењу у случају Југославија, иако се то десило скоро у исто време. Али САД су биле иза тога. То су били Хрвати, и зато је у реду да се то заборави. На крају, војно, линије су мање више повучене после Сребренице и Крајине, а САД су се ту нашле да надгледају споразуме, што је у суштини потврђивало то до чега се дошло. Као што сам рекао, то се вероватно могло учинити и 1992.“

Показало се и да неме цене по коју се сликају лепе слике амерички уређеног света. Употребу „холокауста“ за страдања у грађанским ратовима у Југославији Чомски је од почетка разумевао као „увреду, грозну увреду Хитлерових жртава“. Те страшне опомињуће слике Аушвица и гасних комора које су лебделе око нас као велика опомена, одједном су као пелерине пребациване преко неких ратних насиља да би говори неуспешних политичара добијали на уверљивости и да би медији имали јаке приче.

Чомски ће после написати и предговор за студију Едварда Хермана и Дејвида Петерсона „Политика геноцида“ о сребреничком случају. То је једна изузетна књига која је и у нашој вестренизованој јавности упорно држана у трећем плану. Али кад су увреде, око НАТО бомбрадовања и Косова постале још грозније, Чомски је био још одлучнији: „Ако је Косовска криза холокауст, онда је од 1945. било на хиљаде холокауста, полазећи рецимо од догађања у Палестини 1947. и 1948… Зашто појам ‘холокауст’ употребљавају људи које треба да називамо ревизионисти холокауста? То су људи који одбацују реалност холокауста. Зашто ти људи то сада употребљавају за оно што се дешава на Косову? Јасно, то се употребљава као оправдање за насиље Сједињених Држава – и то је све.“

Употреба људских права

Трећи део ове књиге збирка је упечатљивих исказа Ноама Чомског о Косову.

„Косовска криза је показала ретко виђену страст и визионарска величање.“ Сам догађај је без икакве мере и везе с реалношћу приказиван као „прекретница у међународним односима“, почетак нове епохе у којој ће коначно бити „окончана нехуманост“, „нови хуманизам за нови миленијум“ и шта све не. Иза буке и беса била је опскурна баналност онога што је француски интелектуалац Жан Брикмон цинично називао „хуманитарни империјализам“ и што је у суштини „употреба људских права да би се продао рат“.

Чомски је показао да ту главни проблем Запада није било тек неодговорно политички блебетање Била Клинтона и Тонија Блера, него да је НАТО бомбардовање у „случају Косово“ било „невероватно важан догађај за америчке интелектуалце. Деведесете су биле вероватно најнижа тачка у интелектуалној историји Запада, не само у САД него и у Француској и Британији. То је изгледало као стрип који имитира сатиру о стаљинизму“.

Чомски сликовито и убедљиво западне медије пореди с неумереношћу совјетске Правде из „златног доба“. „Ако баците поглед на Њујорк тајмс или читате француску или британску штампу, све је пренатрпано причама како је то ‘нормативна револуција’ која се шири Западом. И ‘први пут у историји’ држава, именом САД, ‘лидер слободног света’ делује из ‘чистог алтруизма’. Следећи те извештаје, Клинтонова политика улази у ‘узвишену фазу’, са ‘светачким сјајем’ и тако даље и тако даље.“

Кад је Вацлав Хавел био божанство

Врхунац интелектуалног одсуства потребе да се узима стварност у обзир – да је агресија НАТО противна међународном праву и директно поништавање улоге ОУН, које једине могу правно одлучивати о употреби силе у међународним односима – су патетична и квазивизионарска објашњења „нашег пријатеља“ Вацлава Хавела који је сву своју елоквенцију и кредибилитет употребио да објасни зашто се бомбардовање „мора подржати“.

Ево Хавела који налази да је „рат у Југославији прекретница у међународним односима: први пут људска права – конкретно Косовских Албанаца – неупитно долазе на прво место“ и „развој цивилизације је коначно довео човечанство до признања да је људско биће много важније него држава“, а то открива Косовска интервенција.

„Ово је важан преседан за будућност“, грми Хавел. „И може се јасно рећи да неће бити допуштено убијање људи, изгон из њихових домова, мучења, одузимање имовине.“ Ове велике речи, које наглашавају универзалност, изговарају се као да Загреб који је управо на оном што „неће бити допуштено“ одлучио о судбини четврт милиона протераних Срба из Хрватске није само петсто колиметара далеко до Прага. Али није Хавел у свом узлету превиђао само српска страдања. Док је тај „изузетно омиљени коментатор светских односа“ говорио пред америчким Конгресом „његови другови дисиденти су брутално убијани у Ел Салвадору“.

Зашто Си-Ен-Ен не види зверства над Курдима

Сво лицемерје те ситуације Чомски објашњава случајем Турске, која ће се после појавити као једна од првих земаља које су признале бесправност проглашавања независности Косова, упркос постојању Резолуције 1244.

Сетићете се, интервенција почиње тврдњом како НАТО „то“ не може дозволити на почетку XXI века и „на својим границама“.

Али никоме нису сметала „зверства у границама НАТО“. Медији такође по команди жмуре пред тим чињеницама. „Није био избор Си-Ене-Ена да сам фокусира своју пажњу на Косово а да не гледа на Турску. То је избор владе САД. Колико сте видели слика о хиљадама курдских села која су разорена у југоисточној Турској? Десетине хиљада људи је убијено, било је 2,5 милиона избеглица и – колико сте слика видели о томе? Да, одговор је – нула.“

Тако је то чињено, али зашто. Чомски наводи проблем Америке са све непослушнијим УН, па је заобилажење светске организације покушај преузимања њене улоге. Тај процес је данас сасвим очигледан, али је очигледна и немоћ Америке да „недисциплину“ обузда. Тада то још није било отишло овако далеко.

Али, проблем са „хуманитарним интервенцијама“ је што су то биле операције Јапанаца у Манџурији кад „кинески бандити“ нису прихватали пружену руку; Мусолиније је с истим образложењима „помагао“ Етиопији; Хитлер је с тим образложењима ушао у Чехословачку; ето ту и „помоћи“ Америке Вијетнамцима и читава серија „хуманитарних“ чињења која је уследила. То је проблем за здрав разум, али не и за болесне политичке амбиције.

У том тренутку, објашњава Чомски, поред Турске, логичније је и потребније је било да су САД одлучиле да „помогну“ Колумбији, или Лаосу, а да се и не говори о Конгу. А, иначе, „без одобрења Савета безбедности НАТО није имао ништа више права да бомбардује Србију него Садам Хусеин да ‘ослободи’ Кувајт“. Тачка.

Да би све било у складу с апсурдом у коме је главни борац за „право на помоћ“ у ствари последњи на свету који би на то имао право, с обзиром на своје претходно понашање, говоре чињенице: „Сједињене Државе су биле убедљиво у вођству у стављању вета на резолуције Савета безбедности и то у широком спектру разлога, укључујући терор и агресије, а од времена кад су губиле контролу у процесу деколонизације, и то са Великом Британијом која је на другом месту, а у заостатку је Француска на трећем“.

Србија одбила реформе и зато мора бити кажњавана

Занимљиво је да се, на крају, све враћа на почетна настојања да се простор бивше Југославије економски затре.

Пре три године Ноам Чомски је „ископао“ објашњење зашто се кренуло у НАТО-бомбардовање. Он цитира предговор Строба Талбота – који је у Стејт депратменту био „врло високо“ у време кад су се доносиле те важне одлуке – а за књигу његовог чиновника Џона Нориса. Талбот каже „да ако стварно желите да разумете како се мислило у врху Клинтонове администрације, то је књига коју морате прочитати. (Реч је о књизи Collision Course: NATO, Russia, and Kosovo). Он каже да прави разлог за рат нема никаве везе са Косовским Албанцима. То је било због тога што Србија није прихватала захтеване друштвене и економске реформе, што значи да је то било последње место Европе које се није подвргло неолибералном програму под вођством САД. Због тога је морала бити елиминисана. То је објашњење с највишег места.“

Остаје нам да покушамо да одредимо значај ове књиге мишљења „највише цитираног живог научника, осмог најцитиранијег научника уопште“. Можда ће њену улогу најбоље описати једно уочавање самог Чомског а које се тиче чувене Орвелове Животињске фарме. Колико људи је читало предговор тог општечитаног дела? Понеко, или боље рећи нико. А зашто? Зато што су се „чувари либералне демократије“ постарали да се он не објављује. А шта је ту било неподобно за „земље старе демократије“ које су читав свет училе да је слободан говора као здравље? Па то што је „Орвел рекао да је он писао о Енглеској“, а сви су више волели да је то „сатира о западним тоталитарним непријатељима, као што се Совјетски Савез“.

Тако је, уосталом, осамдесетих година оживљена и Орвелова „1984“. И на Истоку и на Западу. Али Џорџ Орвел је више волео истину, и он је „описао како су у слободној Енглеској непопуларне идеје потискују, маргинализују и никад не чују – не из истих разлога као у Русији, али резултат је на крају није различит.“

Погледи Чомског су као Орвелов увод. Они вам дају слику целине, а манипулисање детаљима чине неубедљивим. Ова књига суштински подрива распрострањену лаж. Србији се не помаже, Србија се дисциплинује и уништава, јер је непослушна. А то је методологија чињења „хуманитраног империјализма“. И ту се неће спасити они који ће се клањати пред силом. Зато је боље да на време читате предговор за „Нову животињску фарму“. Губите време надајући се да лаж може постати истина. И на крају крајева, ако човек већ живи у времену расцепљеном између тога да буде део истине Чомског или део „срећног“ мозаика планетраних лажи Блера, Клинтона, Макрона, Хојта Јиа или Мичела онда му није тешко да се определи. Јер, „резултат на крају није различит“. Али се Човек не мора стидети себе.