Зашто је Дража Михаиловић до данас остао најстроже чувана српска тајна?

Податак да се до данас не зна где је сахрањен Драгољуб Дража Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини, фасцинира и поражава, као и чињеница да сада већ потомци неких људи који су засигурно знали гроб генерала Михаиловића и данас о томе ћуте, каже за РТ Балкан историчар Немања Девић, научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду.

Оно што се зна је да је Драгољуб Михаиловић стрељан 17. јула 1946, након кратког суђења чији је исход био унапред одређен и подразумевао је ништа друго него смртну пресуду. Ни 78 година касније не зна се готово ништа о томе како је она извршена, на којој локацији и где је обављен укоп Михаиловића.

„За мене је невероватно да се за његов гроб до данас не зна. Шта се тиме прикрива велико је питање. Дошли смо до тога да поједини теоретичари завере чак тврде да он није убијен него да је пребачен у Совјетски Савез где је касније умро природном смрћу, што историјски извори апсолутно демантују“, каже Девић.

Он напомиње да је у време комунизма и за живота Јосипа Броза и његових  наследника имало логике да се не открива тачно место Михаиловићевог укопа јер би то место постало светилиште и нека врста места за ходочашће поражених у грађанском рату.

„Међутим, ни деведесетих година се ситуација није променила и генерал Михаиловић данас нема чак ни споменик у Београду, изузев оног на приватном имању који је подигла организација ‘Наша Дрина’ на месту где се налазила његова кућа и где је са породицом живео до рата“, указује Девић.

Остала су бројна нагађања око тога где је Михаиловић могао да буде стрељан, да ли на Ади Циганлији или на Лисичијем потоку, али прецизних података нема, истиче наш саговорник.

„Друго је питање да ли је на месту на којем је стрељан он и покопан до данас. Постоји индиција да су шездесетих година прошлог века комунисти преместили његове посмртне остатке на другу локацију или да су их уништили. С друге стране, човек који нема гроба сматра се живим: забрана Михаиловићеве сахране, забрана откривања места где су његови посмртни остаци допринела је ширењу његовог култа који је упркос свим цензурама, забранама, клеветама, опстао до данашњег дана“, напомиње Девић.

Пре десетак година, део архивске грађе везане за последње дане Драже Михаиловића отворен је, тачније БИА је предала документацију из тог периода Архиву Србије, а наш саговорник напомиње да је тада истраживао и имао увид у њу.

„То је доста обиман материјал који се односи пре свега на процес генералу Михаиловићу. Нашли смо неке од чињеница врло важних за реконструкцију историје равногорског покрета, али што се тиче саме егзекуције и укопа, апсолутно ништа није сачувано. Да ли је то завршило, такође након шездесетих, у некој од приватних архива, да ли је уништено, немамо никаквог трага о томе“, каже Девић.

И што се самог суђења тиче, дошло се занимљивог открића када је такође пре десетак година објављен звучни снимак са суђења Михаиловићу у трајању од око пола сата. Упоређен са стенограмом са суђења, показало се да је доста тога било избачено из стенограма, напомиње српски историчар.

„Интересантно је да се Михаиловић на том суђењу држао као југословенски легалиста. У суштини он је остао доследан својој мисли из 1941: да служи Југославији и поштује вољу народа без обзира које је уређење у питању. Све време је наступао не борећи се против комунистичког система на суду, већ објашњавајући своју ратну позицију. Изгледа и не слутећи природу читавог стаљинистичког процеса који му је био припремљен и да је пресуда унапред донета“, каже Девић.

О ономе што је уследило, Михаиловићевој смрти и укопу, нажалост, највише црпимо сазнања из двосмислених, понекад и нетачних казивања преживелих припадника Озне, указује наш саговорник. Својевремено је, око 2010. године, основана чак и државна Комисија за проналажење земних остатака генерала Михаиловића, али ни ти напори нису дали неке резултате.

„Комисија је прва имала увид у материјале Удбе са суђења и констатовала да је дефинитивно датум Михаиловићеве смрти 17. јул, односно ноћ 16. на 17. јул. Било шта друго није утврђено. Било је дојава о локацији на Ади Циганлији и чак је комисија почела да истражује потенцијалну локацију. Нађене су кости и чауре метака за које се не зна ком тачно оружју и ком времену припадају. Каснијим вештачењем испоставило се да су кости биле животињског порекла“, каже Девић.

Он подсећа и на једну необичну подударност: да је Михаиловић стрељан 17. јула 1946. на годишњицу погубљења и руске краљевске породице Романов.

„Да ли се то само историја поиграла са датумима или су комунисти у Југославији, подражавајући пример својих совјетских узора, одабрали свесно баш тај дан остало је отворено питање. А што се тиче, Михаиловића, он на симболичан начин почива на свим местима где се певају песме о њему, а оне се певају на свим српским породичним прославама“, истиче Немања Девић.