Зашто би се Србија увођењем санкција Русији – исписала из историје
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Кључна порука првог од два округла стола на тему „Србија и Русија — нови изазови за старе савезнике” јесте забринутост око тренутне ситуације у односима два братска народа и две братске државе. Заједнички апел држави Србији је да се нипошто не поводи за погубном политиком Запада и уводи санкције Русији.
Овако је на почетку скупа групе интелектуалаца његове циљеве објаснио председник Српског демократског савеза Слободан Јанковић, који је организатор округлог стола. Први разговор одржан је на Дан победе, 9. маја, док ће други бити организован 16. маја.
„Сматрам да би увођење санкција Русији био самоубилачки потез, за државу Србију и за нас као народ и да би нас то дугорочно водило ономе што се назива исписивањем из историје“, истакао је Јанковић.
Раскидање српско-руских веза – злочин према историји
Културолог Јован Јањић осврнуо се на културне везе између српског и руског народа.
„Када говоримо о тим односима, ваља истаћи да је кроз њих изграђена једна велика грађевина без које, сигуран сам, ни данашња Србија, ни данашња Русија не би били то што јесу. Ако би се десило да се, не дај Боже, поништи оно што је Русија учинила за Србију, па и Србија за Русију, с правом можемо рећи да би од српске културе мало шта остало. Остала би љуштура без суштине, која је чини тако богатом“, казао је Јањић.
Са друге стране и српски народ допринео је развоју руске културе на много начина. Свако поништавање, пренебрегавање чињенице да су српско-руски и руско-српски културни односи кроз историју били богати и испреплетени, био би злочин према сопственој историји, додао је он.
„Из тога следи закључак да никако не смемо допустити да се изврши ревизија над тим делом наше историје“, сматра Јањић.
Топли зец за свакога ко има разумевања за Русију
Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић осврнуо се на утицај „културе поништавања“, такозвану „кенсел културу“ у случају руске специјалне операције у Украјини. Према његовим речима, никада до сада није било више покушаја успостављања ове врсте културе (ако се то уопште и може назвати културом) као у случају украјинске кризе.
Медијска слика, и на Западу, али и у Србији, подсећа на фестивал неспутане русофобије, а свако ко покаже иоле разумевања за ставове Русије у њеном конфликту са Западом пролази кроз топлог зеца.
„Испада да је у Србији могуће заступати готово све – и лево и десно, и екстреме на обе стране. И фашизам, и тероризам, фундаментализам разне врсте. Дакле, све можете бранити и заступати и добити неко своје парче медијског простора. Али заступати чак и умерени проруски став, то је забрањено“, објашњава Вукадиновић.
Парадокс своје врсте је, додаје Вукадиновић, у томе што је тај медијски топли зец обрнуто пропорционалан расположењу српског јавног мнења и односу снага у српском друштву. Према истраживању Нове српске политичке мисли, чији је Вукадиновић главни уредник, чак осамдесет одсто грађана Србије има разумевања за оно што Русија ради у Украјини.
„Политика треба да буде и визионарска, али не може потпуно да иде противно ономе што је воља грађана, а нема никакве сумње шта је већинска воља грађана у овом тренутку“, констатовао је он.
Шта је то тако јеретичко, страшно и субверзивно у проруском ставу, био он умерен или јак, да заслужује проскрипцију, пита се Вукадиновић.
„Можда баш због расположења јавног мнења. То показује да су резултати по спин мајсторе који воде антируску, а ја бих рекао и антисрпску кампању, поразни. Улог је очигледно много велики чим је таква агресија, не само на Русију, него и на малену Србију и на малене Србе да се определе. Из неког разлога им је то важно. Јасно је да тај разлог није економски и није војни, чак није ни геостратешки. Рекао бих да је разлог метафизички, историјски и цивилизацијски. Од Србије се тражи да се приклони санкцијама које Русија неће ни осетити. Симболички, као што је било важно да Црна Гора призна независност Косова, тако је тим глобалним архитектама важно да Србија уведе санкције Русији. Зато се томе противимо. И не само зато, али мислимо да то неће проћи“, закључио је Вукадиновић.
Русија је лидер слободарског света
И за лидера Двери Бошка Обрадовића, тема украјинске кризе је прогоњена мисао, иако је већинско расположење српске јавности супротно од онога како се то представља у највећем броју медија.
Према његовим речима, када се говори о украјинској кризи, занемарује се историјски контекст који је, како каже, идентичан на постсовјетском и на постјугословенском простору – све државе формирале су комунистичке партије које су кидале живо ткиво српског и руског народа.
„Зато, када говорите о украјинској кризи нигде не можете да чујете да је Крим место руског крштења, да је кијевска Русија прва Русија, да је то нека врста њихове свете земље, као што је за нас Косово и Метохија“, казао је Обрадовић.
Подједнако је у расправама занемарена улога НАТО-а, који је, према Обрадовићевом мишљењу, узрок свих нестабилности и сукоба у последње две деценије. Схватање да се ради о украјинско-руском сукобу потпуно је погрешно – ради се о судару између Русије и НАТО-а, а Украјина служи као експонент опкољавања Русије.
„Када узмемо у обзир овај, мало другачији поглед на тему, долазимо до изазова који је пред нама, како ћемо ми одговорити на то питање. Ова дилема није само наша. Она је цивилизацијска, светска дилема, који систем вредности ће победити и која геополитичка позиција ће превладати“, навео је он.
Са једне стране налази се „освајачка НАТО агенда“, која са собом не носи само класично освајање туђих територија, већ и идеолошку и идентитетску вредност која се намеће другим цивилизацијама.
„То дакле, није освајање само у територијалном, економском смислу, то је освајање у идентитетском, духовном, моралном и сваком другом смислу. То је позадина украјинске кризе“, мишљења је лидер Двери.
Са друге стране, Русија је лидер слободарског човечанства које жели да живи на основу сопствених духовних и моралних закона, додаје он.
„Ми треба да се определимо којој цивилизацији припадамо. Не само за кога навијамо. На који начин ћемо се определити имаће трајне последице по идентитет и будућност српског народа“, сматра Обрадовић.
Понуде Шолца и Путина – ко шта нуди Србији
Новинар и социолог Слободан Рељић подсетио је на уздржаност европских земаља када се гласало о резолуцијама против фашизма у Уједињеним нацијама. Данас, ЕУ више није уздржана, сврстала се на једну страну и то ону антируску, која покушава да поништи Русију у политичком, економском културном и сваком другом смислу. Са друге стране, Србији је недавно речено да јој је Немачка највећи пријатељ на свету, а да је Владимир Путин отежао српску позицију.
„Ту се одбија да се види очигледно, ту се одбија да се чује оно што се каже јасно и гласно са обе стране. Одбија се најелементарније логичко закључивање“, наводи Рељић.
Он је, како би илустровао оно о чему је говорио, упоредио две понуде Србији – Шолцову и Путинову, односно немачку и руску.
Са своје стране, Шолц инсистира на српском безусловном признању независности Косова, на ликвидацији републике Српске, као и да Србија уведе санкције Русији и да, како каже, удари печат геноцида на српско чело. Уз то, Шолц изјављује да ће се лично заложити да се и Србија некада придружи ЕУ, објашњава Рељић.
„Са друге стране, Владимир Путин нас је одбранио од ударања печата геноцида на чело; безусловно подржава Резолуцију 1244, која је релевантан међународни акт; директно учествује у заштити положаја Републике Српске по Дејтонско споразуму; имате приступ енергентима по специјалним условима за земље које нису непријатељи Русије“, истакао је Рељић.
Утисак да је Србија усамљена у намери да не уведе санкције Русији је варљив – шест седмина човечанства није увело санкције Русији, додаје он.
„Ми смо, дакле, не са већином, ми смо са апсолутном већином у сваком погледу, сем у том нашем лудом кругу у коме слушамо те поруке из Европе“, казао је Рељић.
Поред Јањића, Рељића, Вукадиновића и Обрадовића, на округлом столу говорили су и аналитичар Душан Достанић и издавач и новинар Данило Тврдишић.
rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић
