Застава Душана Силног: Царска војска под златним крстом и векови у манастирској певници

Цар Стефан Душан Силни на различите начине везује се за манастир Хиландар: од јединственог боравка његове жене Јелене на Светој гори, када се заједно са мужем склонила ту од епидемије куге 1347. године, до богатих дарова и поседа које је цар Душан поклонио манастиру.

Данас се посетиоцима показује крст цара Душана, у близини манастира, подигнут на месту где је према предању чувени великаш стајао по доласку на Свету гору, а у богатој манастирској ризници чува се застава цара Душана, на шта је недавно подсетио Телеграм канал „Созерцање“.

На заставу је први скренуо пажњу Димитрије Аврамовић (1815-1855) у књизи „Сказаније србске древности“, српски сликар и писац који је приликом посете Светој гори описао заставу коју је тамо видео. Он је навео да је застава стајала поред певнице, као и да је одозго и одоздо била црвена, а у средини од зелене свиле са зеленим ресама око крајева. Аврамовић је навео и да је застава имала пришивен златни крст.

Исту заставу касније је подробније описао архитекта Петар Пера Поповић (1873-1945). Из тог описа сазнајемо да је она у облику троугла и да је састављена од шест платнених поља наранџасте, зелене и жуте боје. Поповић наводи и њене димензије: вертикална линија је дуга 2,4 метра, хоризонтална 2,75 метра, а дијагонала 3,7 метара.

„Застава је вековима красила наос храма пресвете Богородице али је због лошег стања у којем се налазила почетком прошлог века пребачена у ризницу манастира“, пише Поповић.

С обзиром на њен троугласти облик, неретко се наводи да је највероватније реч о „ратној застави“ цара Душана, а о томе како је доспела на Хиландар данас постоје само претпоставке. Да ли је оставио цар Душан или неко од његових поданика, данас се са сигурношћу не зна.

Њена старина не доводи се у питање: застава је стара готово 700 година и представља једну од ретких до данас сачуваних средњовековних српских застава. Тачније, како за РТ Балкан каже хералдичар Драгомир Ацовић из тог периода сачуване су свега две или три заставе и стога је ова Душанова веома ретка.

А да ли је баш припадала славном силном цару?

„Навикли смо да постоји застава државе, владара или неке функције, која је непроменљива. У средњем веку то није тако и када се каже да је то застава некога, ретко када се то може повезати баш изричито с том личношћу. Обично је то застава неке војне јединице из тог времена којој је цар био непосредни и врховни командант“, каже Ацовић.

Он додаје да не зна да је неко успео да установи за ову хиландарску заставу какав је био њен објективни статус и ранг.

„Али пошто су заставе из тог времена толико ретке, онда када се нека таква нађе, људи је схвате као врсту светиње, а већ зато што је из тог времена, она је повезана са царом Душаном“, указује Ацовић.

Наш саговорник истиче да је познато да је најстарија застава која се помиње из једног записа краља Владислава у Дубровнику.

„За њу само пише да је застава од црвеног и плавог текстила. Не знамо ништа више о њој“, каже Ацовић.

Треба имати у виду и да је у Византији било 13 јединица царске гарде, које су имале различите заставе, додаје наш саговорник.

„Пошто смо ми у средњем веку масу институција, обичаја и ознака преузели од византијског царства не би било ништа чудно да је и код нас постојало више различитих застава. У сваком случају, пошто их немамо више сачуваних, ова једна сада с правом или не вуче са собом фаму, славу и сентиментални однос према застави цара Душана“, напомиње Ацовић.

Што се тиче изгледа ове заставе, наш саговорник напомиње да су наранџаста, зелена и жута боје које се данас могу на њој препознати, али да није извесно да су то и оригиналне боје.

„Много је вероватније да су се временом и под утицајем сунца и разних елемената измениле и да су сада такве какве су. Кад би се нека врло квалификована институција тиме озбиљно позабавила, претпостављам да би могли добар део тога да реконструишу врло тачно и прецизно, али нико то од њих није тражио нити се ико понудио и то је тако како је“, истиче Ацовић.