ЗАСЛУЖУЈЕШ МОЛИТВУ, СКОТЕ: Отворено писмо држављанину САД-а Скоту Кејту од држављанина Руске Федерације Карабчукова Дмитрија

Скоте…

Бићеш шокиран, с тобом овде нико не разговара таквим тоном. Али мораћеш да претрпиш. Људи су претрпели и горе од тога. Претрпели су, рецимо, „Милосрдног Анђела“ ког је послала твоја земља. Зато буди храбар – истина је, наравно, страшна, али то ипак није бомба с уранијумом.

Изненадио си ме, Скоте. Разочарао. Али најпре си ме разбеснео! А онда ужаснуо. Да, баш тако, ужаснуо си ме дубином своје празнине. Та како живиш у таквом мраку? Несрећниче! Али не очајавај, ја ћу ти помоћи. Или ћу бар покушати…

Хајде, Скоте, да искрено попричамо. Седи док будеш ово читао (разговор ће бити дуг), олабави кравату (разговор ти се неће свидети) и сипај себи нешто да попијеш – до краја ћеш, надам се, заплакати. Немој да се стидиш, сви мушкарци понекад плачу. А тек тебе, Скоте, за сузе покајања нико неће осудити. Ко би, ако не ти, требало да плаче, зар не? Надам се твојим сузама, Скоте, надам се… На крају крајева, нису оне потребне мени, већ теби…

Одавно је то требало урадити – прекорити те. Па теби је то потребно – искрен разговор на равној нози. А тај дипломатски имунитет, ђаво да га носи! Нико ти не може рећи истину о теби самом када су свуда око тебе потчињени, зар не? Видиш ли, Скоте, ја нисам држављанин САД-а нити сам држављанин Србије, па, према томе, твој је чин за мене – ништа. Али ја сам држављанин Русије, што значи да ми је стало до тога како се ти понашаш према мојој браћи и мојим сестрама. Избриши с лица тај глупави осмех, то није стилска фигура. Ти, вероватно, нећеш то разумети, али вама су Британци пословни партнери, а мени су Срби – браћа. Ја заиста волим Србе и Србију. Разумеш ли? – волим. Та реч, Скоте, значи да се трудим да их разумем и тај ме процес не мучи, већ, напротив, испуњава! Жудим да разумем њихове жеље и наде, желим да им се сви снови испуне, разумеш ли? Они (моји Срби) су потпуно другачији, нису као ми, али (парадокс!) – они су део мене и ја сам део њих. Исте крви, исте вере, готово истог језика. Видим, не разумеш. Тачно сам знао да ће тако бити. Како да ти објасним своје право и жељу да говорим за Србе? Сам сам крив. Неизмерно сам крив – требало је гласно причати с тобом о болним темама у њихово име 1999-е. И не само причати… Тада би и данас све било другачије. Али надокнадићу ја то, обећавам! Заборави на моју љубав према Србима – то је ирационално, неконвертабилно у доларе, бескорисно словенско осећање. Несавремено. Нетолерантно. Једноставно претпостави да су ми Срби драги! Њихова срећа ме надахњује, за њихове несреће кривим себе. А осим тога, Скоте, не опраштам онима ко им наноси бол. То време је прошло. Схваташ ли на шта циљам? И, ето, о томе данас желим да разговарам са тобом.

Али редом, почнимо!

Изненадио си ме када си престао да будеш професионалац, Скоте. Како си то извео, а?! Понос Стејт департмента, искусни дипломата с каријером, доктор уметности, врсни познавалац књижевности, полиглота… Па шта се с тобом догодило? Готово одмах по доласку почео си да демонстрираш „колонијално размишљање“. Чак ме је некако срамота за твоје поступке. Када сам живео у Београду, у почетку ме је увек чудила та ароганција западних дипломата. У Русији на тако нешто нисам навикао: уплитање у унутрашње послове, гнусни каубојски трикови, снисходљиви савети првим лицима државе… Показао би вама Лавров! Онда ми је то постало забавно – ви, у ствари, не примећујете колико патетично делује ваш наставнички тон, колико су неумесни ваши циљано „узвишени“ поступци у овој земљи. Уопште, надменост гошће код паметног човека изазива осећање неугодности, Скоте. Као да је пролазник залутао на Крсну Славу, напио се и почео да вређа домаћине. А њих је срамота за њега. Шта урадити? Разбити му њушку, будали? Али жао им га је, слабог и глупог…

Али ти ниси разумео тај хумани став према теби, Скоте, и добро васпитање Срба схватио си као немоћ староседелаца. Стварно си ме разочарао… Нису ваљда најпрофесионалније дипломате англосаксонске школе толико плитки постали?! Ех… Одавно је требало с тобом попричати на равној нози, ослободити те од робовласничких маштарија.

И то те је довело до посрнућа, Скоте. До великог људског посрнућа: „Не желим данас да говорим о томе“ – рекао си на жалостан дан за Србију. Ужаснуо си ме! Страшно је гледати човека који заједно с таквим речима из себе испљувава и сопствену душу! Та како ћеш сада без бесмртне душе, Скоте?! Јер доћи ће час и ОН ће ти тражити објашњење и неће те од ЊЕГА сакрити ни држављанство, ни имунитет, ни F-16! Плашиш ли се, Скоте?! Ја за тебе да.

Чекај, не паничи. Можда још није све изгубљено. Можда ниси намерно? Мада, то је мало вероватно… И теби и мени је, ипак, све јасно – ти си професионалац, знао си да те тог дана они (неучтиви домаћини своје земље) могу питати о бомбардовању. Предивно си то знао и био си сигуран да ће те питати. Припремао си се, Скоте. Бирао си одговор. И одабрао си: „Данас не желим да говорим о томе“! То је био моменат твог личног посрнућа, Скоте, разумеш ли?! Управо тада! Не 1999-е, када је твоја земља убијала, већ када се ти ниси покајао, Скоте!

Било који други одговор био би бољи.

Да си рекао: „Тада смо били непријатељи“ – то би био одговор војника. Глупог и бездушног, али војника.

Да си рекао (О! Ово је ваше омиљено): „Штитили смо слабијег, избегли смо још више проливања крви уз мало жртава“ – то би био одговор ниткова. Али то би био нитков са ставом.

Да си рекао: „Жалим за свим жртвама свих народа СФРЈ“ – то би био одговор изванредног дипломате.

Ма да си барем рекао: „Не могу данас да говорим о томе“ – то би био одговор слабића. Али Срби би ти слабост опростили, добри су они! Али ти си рекао шта си рекао, Скоте. Јасно и одмерено (понављам, имао си времена): „НЕ ЖЕЛИМ. ДАНАС. ДА ГОВОРИМ. О ТОМЕ.“

Можда ти се такав одговор учинио префињеним? Пуним англосаксонске чврстине, да? Али ти си гледао људе у очи, Скоте, и пљунуо им у лице у том тренутку! Како то може бити префињено?!

А како је лепо и толерантно све почињало, Скоте… Сећаш ли се свог поздравног амбасадорског видео-снимка? Чист Холивуд – ти тако успешан, белозуб, пун оптимизма: „Једва чекам да коначно дођем у вашу земљу!“ И мало љубавне приче, је л’ да? „Жао ми је, али први пут идем на службени пут без деце – момци су већ порасли…“ Да, Скоте, порасли су. Твоји момци су порасли. А Милица Ракић – није. И никада неће порасти. И још стотине друге деце. И ти си знао, Скоте, да ће њихови родитељи чути твоје речи, да ће сазнати како немаш жеље да данас причаш о „колатералној штети“. А још је хиљаде одраслих мушкараца и жена, који ничим нису угрожавали ни тебе ни твоју земљу, који нису сметали 1999. одрастању „твојих момака“. И они су погинули. Стари и млади. Мушкарци и жене, момци и девојке. Они се више никада неће срести, неће се по први пут пољубити, неће се венчати, неће децу родити. Данас би им већ било по 19. Да, Скоте, да! – ви сте (успут, стицајем околности?) убијали и труднице. Првим нерођеним Србима би сада било по 19, али већина би и даље била деца.  Бучна, смешна и непослушна, као сва српска деца. Уосталом, какав је ово национализам? „Твоји момци“ су вероватно исто тако одрастали као весели, својеглави, немирни. Понекад је тешко било с њима, Скоте? Свим родитељима је понекад тешко с децом. И ја сам отац, Скоте, ја знам. И ти и ја знамо – уме да буде тешко с децом. Само родитељима Милице Ракић ништа од тога није познато. Штета што тог дана ниси имао „жељу да поразговараш с њима о томе“, да испричаш… Ниси видео њихове сенке поред себе, Скоте, кад си одговарао, не? Шта је с тобом – знојиш се? Попиј још, Скоте, оно најстрашније тек следи. Истински сам ти задао бол кад сам почео да причам о деци, зар не? Знам, намерно сам. Да би разумео шта си рекао! Боли када нека непријатна особа дозвољава себи да слободно говори о твојој деци. Више од тога боли само када непријатна особа, представник земље-убице, надмено саопштава како нема жељу да говори о њиховом убиству…

Видиш ли, ја знам – ниси ти био тај који је насумично убијао децу и одрасле. Али ти ниси сматрао да је потребно изразити тугу за њима. Чак и ако стварно верујеш у ту бесмислицу да су их убили из најбољих намера. Ти си професионалац Стејт департмента и предивно знаш да је све то лаж за праве глупаке. Измишљотина за аризонске пастире. Чак и они који живе јужно од Ибра знају да им се једноставно посрећило и да су се њихови циљеви поклопили с циљевима САД-а, а нико, заправо, није убијао Србе ради Албанаца или неког другог. Али није важно! Није важно због чега су они били убијени – заслужили су саосећање. Људи које сте специјално претворили у ђубриво за бујно цветање дрвета демократије у Приштини или они које сте убили тек „успут“, ради изградње базе на Косову, сви су они – невине жртве, Скоте. Морао си, ако си дипломата земље-агресора, да одглумиш тугу. А ако си хришћанин – уплаши се од себе бездушнога. Јер си, величанствено нас обавештавајући о својој жељи-нежељи да изразиш саосећање с невино убијенима, уз прљаве речи испљунуо и остатке душе своје, Скоте…

Не чуди се, али управо ти зато пишем. Упропастио си се, а ја желим да будем добар хришћанин. Нешто ми и не успева – у почетку сам желео да те увредим овим писмом. Хтео сам да ти пошаљем еполете гаулајтера, Скоте. У таквим би еполетама могао да некажњено причаш о својим жељама или недостатку истих на окупираној територији. Јер бисмо тада одмах видели да си морално чудовиште, нациста.

Затим сам ти пожелео зла… Не свиђају ти се те речи, Скоте? Али ја само, баш као и ти, у погрешно време изражавам своје жеље. Хтео сам, ево, да ти пошаљем књигу – „Правила дуела“ и рукавицу. Ти би, као (некада) проницљиви дипломата, сигуран сам, докучио ту моју жељу.

Ипак, после сам схватио о чему се ради, Скоте! Па, ти ниси заслужио казну. А и због чега би? Јер ти си нико и ништа да би могао да унизиш душе погинулих и њихових ближњих. А и као дипломата си нула. Без увреде, али ако говоримо о професионализму, ти си једном фразом „поништио дугогодишње покушаје САД-а да побољшају свој имиџ у Србији“. Раније, док су ваше дипломате још читале Бечку конвенцију, за тако нешто би те опозвали с дужности и послали у Вашингтон да разврставаш папире у архиви до пензије. Сада је, ипак, тинејџерска некултурност постала образац стила дипломата САД-а и Британије. Чак се и такмичите у брзини деградације професионалне дипломатске школе.

Једном речју, схватио сам шта најпре заслужујеш…

Заслужујеш молитву, Скоте. Почео си да се играш охолошћу и прешао си границу. Уништио си своју душу. Шта год да од сада урадиш, шта год да кажеш, каква год мишљења да изнесеш – то више неће имати никакво значење. Јер су то сада речи и поступци бездушне карикатуре човека. Да, Скоте, ти си – карикатура. Пародија на слику и прилику човека. Љуска човека у отменом колонијалном оделу. Застрашујуће. Мени.

Мени је застрашујуће што у твојој земљи то никог не плаши и што се сматра нормалним да карикатуре бомбардују људе, карикатуре купују још ужасније карикатуре и лажу с екрана, карикатуре уче свештенике да венчавају сроднике, ћерку да потказује мајку, дечака да љуби дечака… И карикатура амбасадора ради у мојој омиљеној земљи, међу мени омиљеним људима. Плашим се, шта ако вас буде било све више и пожелите да претворите нас, живе људе од крви и меса, у људске карикатуре. Јеси ли ти свестан да смо ми живи, Скоте? Знаш ли да у нама има крви? Твоја браћа-карикатуре су проверили од чега смо ми, видели су нашу крв – у Србији, Вијетнаму, Африци, Украјини, Сирији. Доста је било, Скоте! То се неће поновити. Чуј ме и помири се с тим. Ми смо живи и нисмо као ви, разумеш ли? И желимо да будемо оно што јесмо. Са свим својим заблудама и недостацима, са својим словенским архаизмом који је исто тако – јединствен. Желимо живот без бомби и с нашом „заосталом“ породицом коју чине оба пола. Остави нас на миру, Скоте, имаш ти испред себе важан и тежак, скоро немогућ посао – да повратиш своју душу..

Плачеш, брате? Не? Знао сам да ће тако бити. Тешко је поново постати човек после оног што си ти урадио. Можда данас не желиш да причаш о томе с Богом, Скоте. Данас си још увек карикатура лика Божјег. Али ја ћу се сам помолити за твоју душу. Обавезно ћу то да урадим, обећавам! Мада данас за то немам ни најмање жеље…

 

Дмитриј Карабчуков,

држављанин Руске Федерације,

отац двоје деце,

од 2011. до 2016. становник града Београда

 

 

П.С. Искрено се надам одговору, Скоте! Ипак сам те, вероватно, по твојој искарикираној  логици, увредио, и ти ми, као мушкарац, мораш одговорити, зар не? Нећеш се ваљда само повући? Хајде, Скоте, одговори! Имаш гомилу опција – можеш ми писати на адресу у редакцији. Можеш и јавно, сличним писмом. А можеш и да ми наудиш (нажалост, не сумњам у то да твоја земља има начина да дође до мене и у Русији). А можеш да будеш оригиналан – позови ме код себе и можда ми и промениш мишљење? Ипак си ти интелектуалац!

Али, знаш… Најбољи одговор би био извињење Србима. Као, имао сам температуру, нисам разумео питање, нисам хтео то да кажем. Слажем се, Скоте – то ће изгледати као веома патетичан поступак за  Изванредног и Опуномоћеног Амбасадора САД-а у Србији. Али зато ће бити људски.

Превела с руског Ленка Лечић