Жарко Видовић: Од Косова ти више ниси Србин по рођењу него по опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско

Име „Косово“ добија сасвим ново духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај српске духовности. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет

Завичај је смислом преображен предео

*** Завичај и родна кућа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, континуитета присуства предака, непролазног детињства човекова.

*** Завичај није предео, него трансценденција: предањем преображени предео, духовни свет, празнично огњиште, трпеза и простор, светиња као храм … Трансценденција је та сила која конкретно искуство конкретне средине човекова света преображава у Завичај и нацију.

„Земаљско“ и „Небеско“ схватање завичаја

*** Међутим, код Срба је реч о нечем сасвим посебном: име „Косово“ добија сасвим ново, битно ново значење: духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај, српске духовности, тј. српског духовног идентитета. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет. Од Косова ти више ниси Србин по рођењу, него опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско којим је негирано и превазиђено твоје племенско порекло, а на Косову потврђено историјско, национално порекло! Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација. Тако нација у Срба није исто што и нација у Француза, Немаца, Енглеза… Опредељење за Небеско Царство као једини аутентичан завичај јесте Завет: Косовски Завет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали не више племенски (крв и тло, Blut und Boden), него као духовна заједница, која од тада постоји чак и кад је лишена државе (земаљског царства, изгубљеног на Косову). Та духовна заједница (или сабор Срба, народ-сабор), заправо је Српска Православна Црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготову после обнављања Пећке патријаршије: она која бди над светошћу Косова. Као црквена заједница (сабор-црква-народ), Срби се постављају и осећају као изабран народ: Нови Израиљ, Небески народ.

Аутор Косовског завета није епски песник, него Српска Православна Црква. Она се у свему држи Светог Предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, I, 9-14). Појам Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде само човек „рођен од Бога“, с Неба (Јован I, 13). То рођење настаје Крштењем, а учвршћује се и као заједница обнавља Причешћем: као човекова свест о његовом духовном (небеском) пореклу. А свенародном та свест — као Косовски завет, посебан облик историјске свести, свести српског народа — постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Као преображај свих представа о Косову, Косовски завет се тек тада коначно учвршћује.

Приредио: Александар Мирковић

Први пут објављено 4. 5. 2022.