Запад није опростио Коштуници речи иза затворених врата, неће ни Вучићу истину на – отвореној сцени

Добро позната и често описивана је ситуација из разговора Слободана Милошевића и Ворена Кристофера након потписивања мировног споразума у Дејтону.

Елем, током расправе о нормализацији односа Београда и Вашингтона председник Србије пружио је америчком државном секретару празан лист папира уз предлог да напише шта је све неопходно како би се остварило стратешко партнерство. Кристофер је вратио празан лист папира уз поруку да се увек и свуда морају пратити одлуке САД!

Нема тачке, постоји само запета. Урађено данас није никаква гаранција да ће се „љубав“ продужити и сутра. Дословно сви појединци који су обављали најважније функције у политичком систему Србије претходне три деценије због тога су се у неком тренутку сусретали са захтевима које је просто било немогуће испунити.

До одређене тачке може се попуштати, тежити компромисима, могу се представљати уступци као тактичка повлачења, али после ње ништа од тога више није могуће. Након одређене тачке више нема попуштања него драматичних пораза, нема компромиса већ испуњава сурових ултиматума, уместо тактичког калкулисања појављује се стратешка претња.

Нико није остао равнодушан

О Свесрпском сабору написано је доста претходних дана, има ту свега и свачега у дијапазону од „партијских хвалоспева“ и „бомбастичних“ најава, преко исмевања и хистерије до оптужби против Вучића и Додика како нешто злоупотребљавају.

Углавном, у нашем „региону“, како се сада назива постјугословенски простор, овај догађај мало кога је оставио равнодушним. Шта то опет Срби хоће?

Читајући публиковану Декларацију, на први поглед, рекло би се – ништа посебно. Односно, ништа мање или више него што други имају, него што правни оквири (а који укључују и сијасет међународних споразума) дозвољавају и него што је у елементарном интересу српског становништва.

У реду, Албанци имају супротстављено мишљење о статусу Косова и Метохије, муслимани у БиХ другачије квалификују ратни злочин у Сребреници, Хрвати баш и не би да се актуализује тема Јасеновца, али то су ионако спорне теме већ дуго, исто као што су одговори који се наводе у Декларацији познати свима већ дуго. На те супротстављености донекле смо се и навикли, са њима можемо и живети. Ако се узму у обзир оцене како је виђено „вашар“ и „шарада“, пука „представа за јавност“, онда је и логично да закључено остане „мртво слово на папиру“, односно да у укупном збиру ништа неће променити. Да ли је то баш тако?

Важан је контекст

Домети сабора могу се процењивати само уколико се схватају шире међународне околности и догађаји који су му претходили. У одређеној мери, то је значајније и од текста Декларације.

Заправо, ти догађаји, од угуравања лажне државе косовско-метохијских Албанаца у Савет Европе, новог садржаја Поглавља 35, преко увођења резолуције о Сребреници у Генералну скупштину УН и свега онога чему присуствујемо у БиХ до готово сваконедељних провокација Аљбина Куртија – наговештавају да се више не ради о изолованим акцијама, већ о координисаном и циљаном „процесу“.

Чак се и ничим изазван огласио Румен Радев упозоравајући како званична Софија може стопирати евроинтеграције Београда због односа Србије према бугарској националној мањини!? Напослетку су представници бугарске националне мањине опширно и помало оштро реаговали, потпуно изненађени речима Радева. Наравно да су били изненађени, пошто председник Бугарске није имао нити један разлог да тако иступи, али је очигледно морао. Нажалост и Румена Радева и свих оних људи у Србији који цене његов рад, а таквих није мало. У „процесу“ смо, а то подразумева да се проблематизује све што се проблематизовати може. Она одређена тачка изгледа се управо прелази, за српске интересе појављује се стратешка претња.

Вучићу неће опростити

Несумњиво, иако је и раније најављиван, непосредни окидач за сазивање Сабора и овакву организацију истог била су догађања у Генералној скупштини УН. Александар Вучић јесте у праву када тврди да му предлагачи резолуције никада неће опростити оно што је направио тим поводом. А направио је много!

Онима који немају искуство рада у међународним организацијама, где је простор за лобирање скучен (гласа се по инерцији претходних гласања о истој ствари), а мале државе гласају о темама које их се директно не тичу логиком незамерања, тешко је објаснити колико је то много.

Војиславу Коштуници, рецимо, никада нису опростили ни оно што им је скресао у лице на затвореним састанцима током преговора са Ахтисаријем и осталим „бриселским поклисарима“.

Ово сада било је јавно, на отвореној сцени и наочиглед целог света. Углавном, у потпуности је делегитимизован покушај политичког Запада да се преко Генералне скупштине додатно проблематизују позиције Србије и Српске и тако је макар за кратко и макар за јоту успорен „процес“.

Из тог разлога и Александар Вучић, као уосталом и Милорад Додик, који је још од раније „на тапету“, имају и своје, партикуларне интересе да артикулишу сопствене „политичке одбране“ организовањем Сабора.

Критикују их због тога, критика ће и даље бити, али њихова амбиција сасвим је легитимна. А због чега немају право да се бране? При томе, имајући у виду одвијање „процеса“ организовање одбране овога пута није само њихова „лична ствар“. Тиче се то далеко ширих циљева.

У том контексту посматрано Свесрпски сабор јесте тренутни одговор, мада ће крајњи домети зависити од даљег рада, институционализације тог рада и остварених резултата. Како ће се све то даље одвијати зависи од много фактора. Између осталог и од односа политичког Запада према Свесрпском сабору.

Џаба тачка 27. Декларације у којој се наводе интеграције према ЕУ као „стратешки циљ“ када се у готово свим осталим тачкама наводи све оно против чега се политички Запад бори деценијама: од Резолуције 1244, преко Дејтонског споразума и традиционалних вредности до уједињеног деловања српског фактора у регионалним оквирима. Неки са тог политичког Запада неће ни читати текст Декларације, њима смета контекстуалност догађаја, то им квари геостратешку рачуницу.

Опет та „великосрпска хегемонија“

Прво што пада напамет јесте да ће се Свесрпски сабор искористити за настављање „процеса“ и ширење наратива о „злокобном српском свету“, агресивној „великосрпској хегемонији“ и последично – новим ратовима.

Ово је вероватно и најслабија карика за осмишљавање даљег рада, институционализовање тог рада и очекивање конкретних резултата. И ту се зато морамо вратити на гласање у Генералној скупштини УН. Јер, Вучић јесте направио много, али су и околности у светској политици такве да се не међународној сцени може нешто направити.

За разлику од неких претходних временских периода у новијој историји када се није могло направити апсолутно ништа. Када нисмо ни могли стићи до отворене сцене, већ дискусије водили иза затворених врата. Србија данас има савезнике. И то савезнике са сасвим другачијим развојним парадигмама од оних западних, неолибералних.

Свесрпски сабор јесте ствар националног окупљања, јединствене културне политике и покушај даљег артикулисања стратешког деловања, али он мора подразумевати и разраду сасвим нове развојне парадигме, која подразумева чвршће ослањање и тесну сарадњу са незападним савезницима.

Тако се амортизују ефекти ширења поменутих наратива и онемогућава наставак „процеса“ индуковањем нових догађаја. Једноставно, ако се развијају Србија и Српска то ће користити и другима, ако ослањање на једну развојну парадигму одговара Србији и Српској, може одговарати и другима. Алтернатива праћењу одлука САД увек и свуда постоји и овога пута у наш регион она долази преко Србије и Српске. Свесрпски сабор јесте послужио и као „политичка одбрана“ Вучићу и Додику, и као средство за успоравање „процеса“. Србија и Српска изложене су притисцима који ће се наставити и који већ представљају стратешку претњу.

Али, не мора на томе и да се заврши. Или да само томе у скоријој будућности опет послужи. Ако се већ у симболичком смислу прелази граница, ако смо свесни како ће због тог симболичког преласка границе уследити нови круг притисака ширењем језивих наратива о српским непочинствима, циљеве треба поставити више, нашем „саборовању“ додати и спољнополитичку димензију и упорно радити на прилагођавању нове развојне парадигме у нашим регионалним условима.

Успех, наравно, није загарантован. Но, шта је па загарантовано у оваквим међународним околностима?