ЗАГРЕБ БИ ДА ИЗБРИШЕ ГЕНОЦИД ПО СВАКУ ЦЕНУ: Академик Василије Крестић о прогону и злочинима над Србима у Хрватској и јазу између два народа

МНОГО је догађаја и проблема у хрватско-српској прошлости који ремете односе и на другачији начин се сагледавају и оцењују.

„Олуја“ и „Бљесак“ ће сигурно остати забележени и служити као камен спотицања у тумачењу тих догађаја. Те акције су још дубље продубиле јаз између Срба и Хрвата.

„Бљесак“ и „Олују“, Хрвати славе као велику победу, а Срби као трагедије свог народа и међунационалних односа. Они још више ремете односе, који су, иначе, поремећени зато што се на различите начине тумачи геноцид. Хрвати би по сваку цену да избришу геноцид. Ако то не могу, онда би да смање број жртава. Они имају константну разрађену и безочну пропаганду. Не стиде се ничега. Не стиде се да омаловаже те догађаје, да покажу да нису они починили геноцид. То је у склопу дуготрајније приче у односима између два народа.

Историја је наша годинама лакирана и није разобличавала догађаје. Није писано како је стварно било, него су ти догађаји улепшавани и заташкавани. Преко злочина се прелазило ради братства и јединства и заједничке државе. Хрвати су увек добро знали то да искористе и злоупотребе, да доведу до тога да ни за Јасеновац они нису криви. А ми број жртава смањујемо за њихову љубав, ради добра између два народа.

Хрвати имају једну митоманију, што је за тако мали народ више него опасно. Чак су их и неки страни писци и историчари упозоравали да пазе шта раде, да не може Хрватска да буде од Тиролских Алпа до Проклетија. Дакле, огромне амбиције територијалне имају, а наша историографија је о томе ћутала. А, зашто је ћутала? Ћутала је мислећи да ће их добрим понашањем купити, да ће гутањем тих њихових злодела стећи њихову наклоност и љубав. Неће. Таква њихова политика не траје деценијама, већ вековима. И сада се смањује број жртава. На томе ради и наш Музеј жртава геноцида и владика Јован (Ћулибрк). То је скроз погрешна инвестиција која ће нам се обити о главу. Нисмо имали ниједну поштено написану књигу о томе да су Хрвати управо „великохрвати“.

Дакле, Јован Дучић је за Хрвате рекао да су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде. Они то доказују и својим садашњим понашањем. Иако се зна колико је тачно српске дечице пострадало од усташке каме, хрватски бискупи иду на то да кажу да су логори били прихватилишта. А ми смањујемо број жртава и у „Олуји“ и „Бљеску“. Не зна се ко стоји иза тих акција, због чега су се догодиле и каква је то победа Хрватске. Све је то смишљено раније због жеље да се створи велика етнички чиста хрватска држава. Та њихова безочна политика, нажалост, успева. Ми им то омогућавамо неразобличавањем неистина и неуспостављањем реципроцитета у свему. Шта они нама, то ми њима. Без тога нема добрих политичких односа између Срба и Хрвата.

Једном засвагда морамо да схватимо да не можемо да купимо њихову љубав. Једном засвагда морамо прекинути лажну љубав братских народа. Нема ту братства. То је рачуница која са њихове стране долази као прљава, добро промишљена и великохрватска и антисрпска. Нема тих инвестиција које они неће прихватити, а забиће нам нож у леђа кад год им се пружи прилика. Та мржња која је усађена у ткиво огромног дела хрватскох народа, неће се брзо изгубити. Она ће трајати ко зна колико дуго. Ми једино можемо да се боримо за историјску истину коју треба да износимо у јавност, не фалсификујући је.

ЗА ПОТРЕБЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ

НАША историографија је била прилагођена потребама заједничке државе. Долазило је до крупних фалсификата и недоречености, када је реч о сталним нападима Хрвата на Србију и тежњама о Великој Србији. Не зна се да је упрво обрнуто, да нема готово иједног познатијег хрватског историчара, како у ранијем, тако у новијем времену, који није тежио стварању велике етнички чисте Хрватске. Хрвати стално нападају Србију и Србе због великосрпских интереса а управо они раде на стварању велике и етнички чисте Хрватске.

То желе по сваку цену и због тога долази до геноцида.