ЗАБОРАВИЛИ СМО СРПСКЕ ЈУНАКЕ: Херој с Кошара коси дворишта да прехрани децу!

Официр, отац троје малолетне деце, инвалид. Човек који је најзаслужнији што су се сви војници из легендарне јединице „Џокер“, после крваве одбране карауле Кошаре, живи вратили својим кућама. Ратни херој Војислав Перовић (45) данас коси траву у туђим двориштима и дресира псе. Тако преживљава.

На трибини одржаној пре три дана на Правном факултету у Београду поводом навршавања 17 година од завршетка битке на Кошарама, најчешће се могло чути име Војислава Перовића.

Јуначка јединица

Златко Солунац, припадник 5. батаљона 125. моторизоване бригаде Војске Србије, и најмлађи херој с Кошара Војислав Вукашиновић прекидали су свечане говоре да би за живот захвалили једном човеку – управо поручнику Перовићу.
– Сузе су ми саме кренуле кад сам их видео овде и кад сам чуо како ми захваљују. Њихове речи су највеће признање које сам могао да добијем у животу. Срце ми је пуно кад их видим после 17 година све живе и здраве. Добро, не баш најздравије, али бар смо живи – кроз горак смех прича за Курир Перовић, који је рат 1999. године завршио као инвалид четврте категорије.

Тада, те 1999. године са 28 година, на обронцима Проклетија недалеко од Ђаковице и Дечана, у најжешћим ударима НАТО бомбардовања на тадашњу Југославију, командовао је легендарном јединицом „Џокер“ у оквиру 125. моторизоване бригаде ВС.
– Јуначка је то била јединица! Нико није погинуо, али то је божја заслуга. Од мојих само сам ја теже повређен пошто сам рањен минобацачем 1. маја у планинама. Следећег дана су ме однели у пећку болницу. Имам ожиљке по целом телу, левом рамену, руци, оштећен ми је и слух, 80 одсто сам инвалид. Ипак, борци с Кошара су живи доказ да се све може преживети – каже Перовић.

Мизерна пензија

Данас овај ратни војни инвалид живи у Београду од инвалидске пензије са супругом и троје малолетне деце. Ипак, пензија није довољна.
– Супруга не ради, чува децу. Имам две ћерке од по 16 и 14 и сина од 12 година. Радим те повремене послове, када их има… Шишам траву, дресирам псе… И чекам моју Србију да ме позове ако јој икада поново затребам – прича овај заборављени херој.

На Велики петак 9. априла 1999. у три сата после поноћи почела је масовна артиљеријска паљба из правца Албаније на караулу Кошаре, уз пешадијско учешће ОВК ради копненог продора у Србију. Битка је завршена 14. јуна потписивањем Кумановског споразума и повлачењем ВЈ.

Пакао карауле
ИЗВЛАЧИО ЛЕШЕВЕ ПОГИНУЛИХ

Златко Солунац, припадник 5. батаљона 125. моторизоване бригаде, служио је војску у Косовској Митровици те 1999, када су га 11. априла, два дана после званичног почетка одбране Кошара, послали на паклену караулу – да извлачи лешеве преминулих сабораца.
– Тај терен је заиста био паклен – поток, планине, разрована земља, мраз. Често су нападали ноћу. Живот дугујем својим официрима. Била је то најбоља јединица у којој сам служио – присећа се пакла југословенско-албанске границе Солунац.

Тагови: Војислав Петровић, Кошаре, Официр