Изјава амбасадора Шиба само је врх леденог брега у односу на оно шта немачка политика мисли о српском народу, коментарише Шибову изјаву некадашњи југословенски амбасадор и председник Српског дипломатског клуба Милисав Паић. Према његовим речима, најружније је то што изјава немачког амбасадора долази у време када се обележава годишњица немачког напада на Југославију у Другом светском рату.

Шта у ствари Немци мисле о Србима

Догађаје из деведесетих година на простору бивше Југославије, Немачка је искористила како би се скренула пажња са онога што је Немачка урадила у Првом и Другом светском рату, као и са геноцида над Јеврејима, Словенима и Ромима које је починила, додаје Пајић.

„Они су од Милошевића направили већег злочинца од Хитлера. То је за Немачку добро дошло јер она сада, као „денацификована“ земља дели моралне лекције другима о томе како други треба да поступају. Немачка је према бившој Југославији имала селективан однос – све време је истицала Словенију и Хрватску као проевропске, а све што је изван тога, биле су назадне, проруски, протурски делови Југославије који културно не припадају средњеевропском миљеу и цивилизацији“, каже Пајић.

Ради се о расистичком односу према Србији који се никада није променио, сматра Пајић.

„За њих ми остајемо фактор који је територијално врло важан, али као нација, ми уживамо другоразредни положај. То у најмању руку говори о једном дипломатском неукусу и бахатости немачке стране. Мислим да би у том смислу наше министарство спољних послова требало да упути званичну ноту. Шта ће Немци да ураде? Не верујем да ће то да их превише да косне јер је то немачка званична политика“, каже наш саговорник.

Дволичност изјава немачког амбасадора

Дајући изјаву о агресији на СРЈ, амбасадор Шиб је своју прву изјаву у којој се извињава за немачке злочине над Србима током Другог светског рата учинио дволичном, сматра дугогодишњи дописник српских медија из Немачке Мирослав Стојановић.

„У првој изјави, где је подсетио је да је напад на Београд био само почетак злочина и да он, као амбасадор Немачке осећа искрену потребу да ода почаст жртвама. Да је ту стао и да је у то укључио и оно што се догодило 1999, његово жаљење било би заиста искрено. Дволично је, међутим, зато што он у другој изјави оправдава оно што се оправдати не може – да Немци трећи пут у једном веку бомбардују Србију – у Првом и Другом светском рату и 1999.“, наводи Стојановић.

Немачка је у агресији на Југославију 1999. учествовала, не само без мандата савета безбедности УН, већ и мимо немачког устава, подсећа Стојановић. Основни закон, како се немачки устав назива, забрањује ангажовање немачких трупа ван територије Немачке и НАТО.

Теза да је Немачка учествовала у агресији на Југославију како би спречила геноцид тешко је брањива, а Стојановић подсећа и на то да је тадашњи немачки шеф дипломатије Јошка Фишер морао да се извињава јеврејској заједници у Немачкој када је догађаје на Косову и Метохији упоредио са Аушвицом.

„Поредити оно што се догодило у Аушвицу са оним што се није догодило на Косову било је недопустиво. Немачка, која је први пут после Другог светског рата, 1999. учествовала у некој агресији, има потребу да се правда, али оправдати се не може“, истиче Стојановић.

Немачка је, према речима нашег саговорника, веома срчано учествовала у стварању независног Косова и и даље ригорозно истрајава у ставу да Србија по сваку цену треба да призна отимање сопствене територије и да да сагласност за суверенитет и независност Косова.

Из Немачке је и потекла идеја да се српско-албански конфликт решава по принципу „две Немачке“ – на тај начин, Србија не би морала да формално призна косовску независност, али не би спречавала учлањење Приштине у међународне организације, пре свега у УН.

„У том контексту требало би тумачити и ово, врло енергично заступање тезе да се правдају злочини који се не могу оправдати“, закључује Стојановић.