Утицај Првог светског рата на положај жене у друштву био је огроман. У државама Антанте, Француској, Британији, САД, жене су заузимале радна места са којих су мушкарци одлазили на фронт — тако су жене идеализоване као „хероине код куће“ (о томе сведоче бројни пропагандни плакати). Са друге стране, еманципација жена, макар привремена каква је била, изазивала је сумњу у „морално пропадање“ дотадашњих друштава.
Међутим, чак и тако привремена еманципација, јер женама су послови били одузети након што су војске демобилисане, а оне се после рата вратиле на своје „уобичајене“ кућне послове, оставила је дубок траг. У већини држава након рата жене су извојевале право гласа.

Руски „Батаљон смрти“

Фронт је током Првог светског рата било место резервисано за мушкарце, а учешће жена у првим борбеним редовима сводило се на ангажовање у болницама или на превоз рањеника. Сифраженкиње, припаднице покрета за права жена у Великој Британији, доказивале су се на Западном фронту возећи болничка кола на првим борбеним линијама. Многе су тако изгубиле и живот.

Активно учешће у борбама узела је тек неколицина и то не на Западу — Флора Сандс је задобила почаст прве (и једине) жене официра на балканском ратишту, борећи се у редовима српске војске, а познат је и пример Румунке Екатарине Теодору.
Једина држава која је у саставу своје војске имала женску јединицу била је царска Русија — чувени „Батаљон смрти“, који је касније учествовао и у руском грађанском рату на страни Белих.

Храбре Српкиње

Србија (и Црна Гора) се од осталих савезничких земаља разликује по томе што се у Великом рату у редовима њене војске налазио и одређени број жена-ратница, које нису биле мотивисане борбом за женска права и нису се трудиле да, тиме што би ступиле у редове борбених јединица, докажу своје политичке ставове о равноправности жена и мушкараца.
Софија Јовановић, носилац тринаест ратних одликовања, у рат је отишла 1912. као четник, јер је њен отац увек жалио што нема сина који би постао јунак, а сличне мотиве имале су и Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића или Милица Миљанов, ћерка војводе Марка Миљанова. Ленка Рабасовић прикључила се четничкој јединици свога брата да не би постала аустријски талац. Политички циљ имала је Словенка Антонија Јаворник (име под којим се борила у српској војсци било је Наталија Бјелајац), али он није био сифражентски, већ је ова жена-борац у Србију дошла вођена идејом о уједињењу Јужних Словена.

О мотивима Славке Томић не знамо ништа, као ни о њој самој, није забележен дан њеног рођења ни смрти, 1916. се изгубила у вихору рата, док је учитељица Љубица Чакаревић, болничарка до окупације Србије, одбила да ради у школи током окупације и придружила се четницима.
За Србију у Првом светском рату везан је још један феномен, јединствен у свету: док су припаднице виших слојева, свесне борбе својих истомишљеница у Британији, САД и Француској, следећи њихов пример, организоване у Коло српских сестара радиле као болничарке на фронту или у позадини, дотле су припаднице нижих класа у Србији узимале пушку у руке и вођене, како смо видели, разноразним мотивима стајале у рову раме уз раме са мушкарцима.

Амазонка Великог рата

Међу свим српским Амазонкама из Великог рата једно име се истиче не само по храбрости коју је показала у борби — Милунка Савић, на чији је гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу цвеће положио и француски председник Емануел Макрон, парадигма је не само ратног периода, већ и читаве послератне епохе.

Читав Милункин живот може се обележити само једном речју — жртвом, свесном и хуманом. Жртвујући се за друге, без кукања, молби и роптања, није жалила себе.
Као што је у рат кренула да би заштитила брата, који је по њеном мишљењу био премлад за регрутацију (уз то и јединац), тако се и у миру жртвовала — уз ћерку коју је родила, усвојила је још три девојчице, а ишколовала је и тридесеторо деце из свог родног села, Копривнице.

Спавала по улици

Милунка Савић се непосредно по демобилизацији потуцала од немила до недрага, често спавајући на улици, радећи као болничарка, куварица и контролор у фабрици униформи у Босни и Херцеговини. За војне заслуге добила је и имање у селу Степановићеву код Новог Сада, где се скућила са ћеркама (брак са Вељком Глигоровићем се распао).
У потрази за бољим животом преселила се у Београд и већи део радног века провела је као чистачица канцеларије директора Хипотекарне банке. Као ратног хероја често су је позивали на обележавања годишњица Великог рата, и у земљи, и у иностранству. Одбила је понуду да се пресели у Француску и живи од француске војне пензије.

Мир је пронашла на Вождовцу, у малој кућици у којој је уживала са породицом после рата, као и сви солунски борци добила је и борачку пензију. Умрла је у малом стану који јој је годину дана пред смрт доделила Скупштина града Београда.
Из чак и овако укратко препричане животне приче Милунке Савић може се видети да је након рата и славних дана војевања водила тежак живот, а често се може чути и да се држава није достојно одужила својој хероини.
Међутим, постоји ли достојан начин да се држава одужи некоме ко током битке на Кајмакчалану сам зароби 23 непријатељска војника? И тај подвиг није био једини, цело Милункино ратовање било је прожето сличним причама.

Безусловна жртва

Милунка Савић припада можда последњој генерацији која је обавезу да служи отаџбини схватала по узору на староримског конзула и војсковођу Синсината, који би током мирних година обрађивао своје имање, а у кризним временима се одазивао на позив сународника да предводи војску, беспоговорно и безусловно.
Потписник ових редова имао је у Првом светском рату двојицу чукундеда и прадеду, уз бројне рођаке. Неке је и запамтио. Слушајући њихове ратне приче о страхотама Албаније, ратним разарањима, жртвовању и пробоју Солунског фронта, никада није чуо да се неко од њих жали на третман државе после рата.
Ни из уста Милунке Савић то нико није могао да чује. Она је својој земљи служила беспоговорно и безусловно, вођена циљем да заштити брата јединца, да „кућа не буде ископана“, несвесна глобалне борбе за права жена која је непосредно пред Први светски рат почела негде далеко од Копривнице код Рашке. Хероизам схваћен на тај начин не познаје давање заузврат, он подразумева само жртву.
А то што је Милунка Савић споменик добила тек недавно, то што нема филма или серије о њеном животу, то што тек једна основна школа у Србији носи њено име и то што су деца о њеном херојству почела да уче од скоро, то је срамота, не њена, већ наша, њених потомака.