„Ударићемо вас тамо где највише боли”, реченица је која се кроз јавни живот Албанаца на Косову провлачи деценијама. Јавља се у тренуцима када албанске власти, паралелне племенско-криминалне структуре, медији и јавне личности имају осећај да њихови планови у односу према Србима не иду онако како је замишљено. У том тренутку степен уобичајене дискриминације достиже свој врх, а оштрица се усмерава према три основна циља: деци, црквама и гробљима. Када год ударе на један од ових циљева, Срби на Косову су погођени у срце. На Бадњи дан ове године све што Срби имају на КиМ задрхтало је у темељу.

„Не могу да се ослободим слике дечака са Штрпца и његовог дисања. Уплашила сам се да ће се удавити од жеље за ваздухом и страха који га притиска”, каже једна професорка родом из Цернице, села из Косовског Поморавља, у ком је рафал покосио четворогодишњег дечака Милоша Петровића, годину дана по завршетку рата на Косову. На његовом маленом гробу и данас стоји скејтборд са точкићима окренутим према небу. Како објаснити чињеницу да децу убијају у доба мира? Зар злочинци који су побили жетеоце из села Старо Грацко нису могли заобићи малолетног Новицу Јанићијевића? Недуго потом, у страшној експлозији код Подујева, заједно са оцем и мајком, нестао је двогодишњи Данило Цокић, а онда су страдали Иван и Панто у Гораждевцу, Димитрије Поповић у Грачаници… Тој деци обратио се и патријарх српски Порфирије:

„Драги Стефане и Милоше, вечерас се за вас моле деца Косова и Метохије која су у протеклом периоду пострадала на правди Бога, од Ливадица до Гораждевца и малог Димитрија Поповића у Грачаници”, написао је српски патријарх.

Нико никада није одговарао ни за једно убијено српско дете на Косову. Сада први пут знамо да је на дечака Стефана Стојановића и младића Милоша Стојановића пуцао Азем Куртај, припадник Косовских безбедносних снага. После бекства између упуцане деце и попадалих бадњака, звали су га новинари или је он њих звао. Судећи по ономе што су пренели, био је миран и спокојан као човек који је завршио најнормалнији посао.

У сто педесет међуетничких инцидената које су забележиле косовске и стране институције, има још толико непријављених, као и много оних које полицајци и истрага нису тако видели и квалификовали. Куртај је на врху те пирамиде, он је део система и, у највећој мери, представља његове идеје и жеље. Он удара тамо где највише боли, он прима плату од пореза ког на силу плаћају родитељи деце коју је желео да побије. Косовски систем је направљен да Срби „исцуре” због стотина ситних инцидената и препрека. Он је конструисан да их не примећује и да их „косоварске институције” удаве у игнорисању и „грађанском неразликовању”. Појединци, медији, институције на Косову би снажније осудили појединца који је нелегално посекао неко дрво и сигурно би закључили да се ради о храсту, јасену, јови… Пуцњи на децу су приказани као хици у непознату масу, а председница Вјоса Османи се, на сам Божић, обратила са: „Поштовани грађани православне заједнице” и ни једним словом није поменула Србе. „Толеранција је традиционална вредност нашег друштва”, поручила је, без и најмање алузије на страшни акт претходног дана. Да ли и како ово боли?

Шта је са странцима? Они су овде донели мир, правду и савршене, највише, европске законе. Шта каже ОЕБС? Напад на „две особе”. Шта саопштава шеф Еулекса Лар Гунар Вигемарк: Реч је „бесмисленом нападу”, он је у мислима „са њиховим породицама и локалном заједницом”. Амерички амбасадор Џефри Ховенијер, један од најмоћнијих људи Косова, јесте да су „Сједињене Државе забринуте” као и да: „Осуђујемо тај чин, наравно, и захвални смо што су власти врло брзо реаговале и ухапсиле осумњиченог”. Једино је амбасада Британије у Приштини стидљиво „твитнула” да је ово био „напад на двојицу косовских Срба”. И тако се у недоглед развија понижавање жртава и улива самопоуздање човеку који из институције и наслеђа ОВК пуца на децу. Дипломате су преузеле на себе део крви рањене деце и извршиле пресудну минимизацију злочина. Нико од њихових надређених неће ни имати прилику да реагује и замоли их да напусте свој одговорни положај. Пројекат Косова, „најмлађе успешне европске демократије” мора да се настави, а за Србе то је бол и стечена навика.

Једина је истина у епицентру бола, у Стефановом дрхтању, породицама из којих прелива страх, у светињама које теше и говоре о нади. У Штрпцу је јуче одржан један од безбројних скупова бола. Поруке су исте од 1999. до данас. Стојан Маринковић, директор Стефанове школе, пита се зашто се ово догодило: „Зато што су Милош и Стефан носили бадњак, или зато што су Срби”. Хуанита Рачићевић наставља са питањима: „Када ће престати страх и стрепња за животе наше деце?” Председник Српске листе Горан Ракић је говорио о намери да се Срби протерају и да сада на северу Косова и Метохије „претресају породичне људе и мајке са децом”. Председник општине Штрпце Далибор Јевтић је нагласио да се ради о тешким временима: „Уместо да празник прославимо у миру, ми смо морали протестом да дигнемо глас против пуцња у српску децу и младиће.”

Мало је оних који су са скупа отишли без ожиљака. Отишли су у породице да погледају своју децу и да лече њихове страхове, да трпе и чекају слободу тамо где највише боли.

Аутор Живојин Ракочевић

Извор Политика, 9. јануар 2023. 

Насловна фотографија: Armend Nimani/AFP via Getty Images