Ж. Ракочевић: Масакр жетелаца у Старом Грацком – 20 година касније

То није село које живи за парастос, већ је оно, како је јуче рекао владика рашко-призренски Теодосије, постало део косовског завета

„Мајстор једе ’леба. Он је на комбајну и једном једе”, преноси поруку Ранко Вујачић, док чека да му се врше жито на њивама Старог Грацка код Липљана. Смеје се, а волео би да гломазна машина забрекће и да крену у поље. Све је средио у дворишту и где год се погледа, види се живот. Иста је рутина, иста припрема, исто поље, нервоза и жито као и пре двадесет година када су жетеоци отишли на њиве и нису се вратили.

„Никад нисмо престали да радимо, да обрађујемо земљу, сем оне године кад су јурили Милана Шешлију да га ухвате и кад им је побегао кроз шуму и кукурузе”, показује Ранко руком из своје скромне куће која раздваја насеље настало после Првог светског рата и плодне њиве које га окружују.

Истим кораком се ишло на поље и жетву која је пре двадесет година каснила због кише, и није било среће да тадашњи мајстор за управљачем комбајна закасни и не дође. Стигао је на време, и са њим још тринаест жетелаца, и сви су брутално побијени. Исте кораке као што су ови Ранкови данас, исту бригу какав ће бити род, имали су Раде и Јовица Живић. Раде је прошао поред своје недовршене куће и никад се није вратио. Данас је од ње остала само руина, кров се искривио, а црепови се скупили на гомилу и обориће их први већи ветар. Ранко Вујачић отвара капију и каже да се „мајстор Горан Цвејић најео ’леба и отишао код Славише Милосављевића да жање јечам”.

Јечам је у оном делу села где су се после масакра окупили Кфор, полиција, странци, Бернар Кушнер, свештенство и мештани Старог Грацка који су већ месец дана, након Кумановског споразума и Резолуције 1244, „живели мирно”. Поред су трње, старији Албанац који чува краву и продата кућа, свеже окречена са урађеним паркингом. Одатле је почело нестајање и грчевита борба за опстанак, за истину о жртвама и за сваки знојем и крвљу натопљени комад ове земље. „Те ноћи је небо пало на нас”, говорио је Драган Торбица, док се Ранко Вујачић сећа хеликоптера и малих „дуплих” тенкова шведске војске.

Шта се зна о злочину? Ко је одговоран и ко је одговарао? Математички прецизна и до детаља, у конспирацији, изведена акција јединице Ослободилачке војске Косова која се звала „Фортуна” искасапила је 23. јула 1999. мирне сељаке ових плодних поља. Британски Кфор и његове истражне јединице савесно су утврдили, након хапшења 56 осумњичених, да је Бег Шаћири из Црног Брега руководио операцијом и да је „Фортуна” у тих месец дана мира, у великој мери, ликвидирала и пребијала српске просветне, здравствене, општинске службенике.

У писму које је Шаћири упутио Шукри Буји, команданту зоне Неродимље, каснијем председнику Општине Липљан и летошњем путнику у Хаг, види се размера учињеног зла и како он свом надређеном тражи подршку у оружју да нападне Добротин и Штрпце: „Ја Бег Шаћири, као командир јединице ’Фортуна’, изјављујем да сам, након што сам прешао из зоне Дукађини у Кошаре, општина Липљан, предузео акције потпуно успешне између 27. јуна и 9. августа 1999, а 9. августа је цела наша јединица ухапшена од стране Кфора. Акције које смо предузели су следеће: чишћење града од српских криминалаца, приморавање здравствених радника Срба да напусте центар, контрола српских станова, паљење око 30 одсто српских кућа, насељавање српских кућа и станова Албанцима којима је био потребан смештај. Акције: убиство 48 људи, рањено 17, пребијање и малтретирање.”

Линдита Кренази је фризерка из Липљана, припадница ОВК-а, рањена на Паштрику па пребачена у Албанију на лечење. У доба „мира” тражила је да иде у акцију али јој нису дозволили. У запису из дневника, два дана пре масакра, наводи да је срела извесног командира Зхелета. „Од њега сам добила одређену информацију. Он је рекао: ’Бићеш укључена у неку акцију, али ми разумемо и ми ћемо то да завршимо пре тебеְ’. Питала сам га: ’Ко ти је рекао?’ Рекао је: ’Немој ником да кажеш или куку’”.

Други дневнички запис настао је у уторак, 2. августа 1999. године, девет дана после злочина. Опет је срела истог човека. „Покушала сам да га наговорим да говори и рекао ми је да зна ко је учествовао у акцији у Старом Грацку”, пише Линдита Кренази.

Сва ова документа раније је објавила Политика. Британци су у притвору држали осумњичене, примењивали силу да им нешто кажу, али су они тврдили да се међусобно не познају и да не знају о чему је реч. Срби из села Старо Грацко тврде да су убице биле у униформама британске војске. Полиција Унмика је наследила британску папирологију и ухапсила Малзума Битићија из села Велики Алаш, које се налази у непосредној близини Грацка. Његов дом личио је на штаб ОВК-а. Ослобођен је, а касније су, уз уобичајене формулације о недостатку доказа, од истраге одустајали Унмик, Еулекс, косовско правосуђе. Фотографије, адресе, регистрације аутомобила, вође, ланац командовања, мотив и детаљи којима се располаже нису били довољни за судске органе. Уместо да се суди убицама, шеф Унмика Бернар Кушнер је злочин видео као „чин разумљиве освете”. Тако је потоњи министар иностраних послова Француске пресудио жртвама, усмерио кретање правде и успоставио принцип некажњивости.

Да ли је ова жртва довољна? Да ли је оштрица напада на ово место престала до дана данашњег? Зашто његови становници наглашено ћуте? Новодосељени Дреничани, Ораховчани, део су честих инцидената на огромном тргу који је, заједно са правилно уређеним улицама, чинио да Старо Грацко изгледа и да се развија као средњоевропско село. Овде никад није било зидова. После масакра и због продаје кућа и имања Албанци се ограђују, а неки од зидова више личе на одбрамбене бедеме. У двадесет тешких и смутних година стало је и убиство Милијане Марковић, веселе девојке плавих очију. Прича о њеном убици и убици њеног пријатеља Златибора Костића скоро да је заборављена, а овогодишњи жетелац Ранко Вујачић попунио је рупе од метака који су погодили његов дом 17. марта 2004. Због свега тога данас је ћутање основни израз несреће, немоћи и неправде. На тај зид наишли су многи који су пробали да разговарају уочи ове годишњице, у њему је садржано неповерење у људску правду и могућност да те неко туђ може сачувати и заштитити.

Поред куће Љубице Живић, која је изгубила синове Рада и Јовицу, никла је лепа албанска вила, а Љубичини унуци седе у дворишту и настављају тамо где су стали њихови родитељи.

„Није било бољих људи од њих двојице. Ишли смо заједно у школу, пешке одавде до Липљана. Они устану у четири сата ујутру, иду на њиву да копају и да раде, па онда крену са нама у школу”, прича новинарка Момирка Чанковић и додаје: „Они су за ову земљу живели”.

Њихова мајка Љубица се није иселила, није ни помислила да оде, остала је са седморо сирочади и знала да убице њених синова пролазе кроз Старо Грацко, срећу њене унуке и гледају их. Та жена је са снахама подизала сирочиће и они јој никад сузу нису видели. У њој је негде записана епска слика мајке Југовића, али с једном битном разликом: Љубица из Старог Грацка је највећи и најхрабрији борац у двадесет година дугој неслободи и неправди, њено срце је издржало и њени потомци су преживели и стасали под погледом убица њихових очева. Унук Никола је асистент на Филозофском факултету. Живићи су победили.

Шта је данас Старо Грацко? У њега се улази поред фирме под називом „Клечка”, па између „Копенхагена” и „Калифорније”, поред знака на којем је албанизовано име „м. Грацка”. Иза свега тога одржао се живот. То није споменик побијеним Живићима, Јанићијевићима, Одаловићима, Тепшићима, Цвејићима, Јовановићима, Ђекићима, Јанковићима, Димићима, Стојисављевићима, Марковићима. То није село које живи за парастос, већ је оно, како је јуче рекао владика рашко-призренски Теодосије, постало део косовског завета: „Знамо и верујемо да су наши новомученици Старог Грацка, заједно са оцем Харитоном, оцем Стефаном и другим невиним жртвама. Живи су у Христу и живеће вечно.” Председник општине Грачаница након парастоса је поручио да је важно опстати: „Због ове деце у Старом Грацку, због правде и будућности и, на првом месту, због свих невиних жртава имамо право да кажемо: не напуштајте ову земљу, не остављајте своје куће, не селите се одавде!”

Старо Грацко је историја намере да се стане на пут неправди, злу, тамној страни оријента. Јер, како је говорио Аврам Чанковић, Личани, Херцеговци, Далматинци, Црногорци, Срби из других крајева „нису дошли на Косово, они су се овде вратили”. У улици из које се види пожњевени јечам у коров зараста кућа Лукића, блиских рођака Николе Тесле. Стигли су из Смиљана из Лике, данас им је дом зарастао и овде и тамо, али је њихово име остало.

Иако је читав крај обележен крвавом жртвом на жетви, двадесет година се одржава живот и обнавља та иста жетва. Одлази се за хлебно жито, за мисао о слободном животу и правди, одлази се у недугу историју једног села која тако јако подсећа на судбину једне земље и удес њеног народа.

ПАРАСТОС И ЖРТВЕ

Епископ рашко-призренски Теодосије служио је са свештенством у Старом Грацку парастос убијеним жетеоцима Миловану Јовановићу, Јовици и Радету Живићу, Андрији Одаловићу, Слободану, Милету, Новици и Момчилу Јанићијевићу, Станимиру и Бошку Ђекићу, Саши и Љубиши Цвејићу, Николи Стојановићу и Миодрагу Тепшићу, као и жртвама НАТО агресије Драгани Димић, Божидару Јанковићу, Јевросими Јанковић, Радовану Одаловићу и Милораду Стојисављевићу. Парастосу су присуствовали представници Владе Србије Вељко Одаловић, Петар Петковић, Бранимир Стојановић, председници привремених органа општине Липљан Златко Лазић и Приштине Љубинко Караџић, председник општине Грачаница Срђан Поповић, председник Српске листе Горан Ракић и потпредседник Игор Симић. У уметничком делу програма говорени су стихови Ратка Поповића посвећени жртвама у Старом Грацку.