Врзић о убиству Ђинђића: Политичко наслеђе фалсификовано, одбрана КиМ га можда коштала главе
фото: rt.rs
„Ђинђићев политички лик и дело није био једносмеран и свакако није онакав какав је изграђен након убиства. Након убиства је његово политичко наслеђе киднаповано и фалсификовано у складу са потребама креатора званичне истине о његовом убиству“.
Овако, 23 године после убиства премијера Зорана Ђинђића, говори уредник Информативног програма РТ Балкан Никола Врзић који је, заједно са Миланом Веруовићем, аутор књиге „Трећи метак“.
Он је за Јутро на РТ говорио о политичкој позадини убиства, заокрету у Ђинђићевој политици са акцентом на Косово и Метохију, понашању његових наследника који су спровели неке ствари које он није хтео и трудили се да избришу патриотски део његове политике, улози страних служби…
Ђинђић, који је тада имао 50 година, убијен је надомак улаза у Владу Србије који се налази у дворишту зграде у Немањиној улици. За убиство је оптужен Земунски клан.
Сликовито описујући Ђинђићев политички пут, подсетио је на „чувеног вола са Радованом Караџићем на Палама“ када је био изложен нападима грађанистичке струје односно „другосрбијанштине“, а „након тога је дошао 5. октобар и све што се десило закључно са изручењем Слободана Милошевића Хагу на Видовдан„.
„Његова политика није била једносмерна и једнодимензионална“, истакао је Врзић.
Он је додао да је битно подсетити се шта се дешавало од лета 2002. године.
„Разговарао сам са његовим сарадницима који су ми скренули пажњу на појединости, од повратка веронауке у школе, за шта се он залагао, донаторских вечера за изградњу Храма Светог Саве до кључне ствари, а то је његова косовска иницијатива, која започела почетком 2003. године, када је врло офанзивно почео да наступа упозоравајући да Запад нама иза леђа хоће да изгради независну косовску државу и да нас стави пред свршен чин. Заборављен је и детаљ да јеЗоран Ђинђић тада, а не Војислав Коштуница, био проглашаван за главну препреку у сарадњи Србије са Хашким трибуналом, што је у то време била једна од најтежих обавеза Србије. Отворено је говорио да су неке архиве војске и полиције, које ја Хаг тада тражио, изгореле у бомбардовању. Отворено је говорио ‘требало је о томе да размишљате када сте нас бомбардовали, тога нема, изгорело је'“, истакао је Врзић и о додао како је Влада Зорана Живковића, после његовог убиства, све то испоручила Хагу.
Подсетио је да Флоренс Артман, портпаролка хашке тужитељке Карле дел Понте, отворено оптуживала Ђинђића да је он кочница, а не Коштуница.
„Сједињене Америчке Државе су нам претиле да ће нам укинути новац, а Ђинђић је рекао – нека можемо и без тога. Као једно од финала је писмо чланицама СБ УН где је Ђинђић тражио повратак наше војске и полиције на Косово и Метохију у складу са Резолуцијом 1244. Он је чврсто стајао на становишту да је КиМ део Србије и да треба пронаћи модалитете. Последњи интервју, неколико дана пред смрт, дао је ‘Вечерњим новостима’, а пре тога и Радио телевизији Републике Српске, где је говорио о томе. На питање ‘Новости’ о томе да га ‘проглашавају за новог Слободана Милошевића’, што је у то време била највећа политичка увреда, он као човек који је изручио Милошевића Хагу, изговара ‘па нема везе, важно је да радим праву ствар и нису нам савезници они који захтевају да радимо шта им је потребно’. Поента је да, ако посматрамо период од 5. октобра па до смрти, он је када се посматра западни интерес, од дела решења, постао део проблема„, анализира Врзић.
Сматра да је „лудачком иронијом политичке судбине или судбине ове државе“, он као човек који је изручио Милошевића Хагу суштински стао на његово становиште и рекао да му не смета да га пореде са њим, јер ради оно што је потребно земљи, а то је борба за територијални интегритет и суверенитет.
„Важно је нагласити да тај захтев за повратак наше војске и полиције, нико се после тога није усудио да на тај формалан начин то понови. Ђинђићева политика је након његовог убиства од стране оних који су га наследили доживела је тотални преокрет који је требало да буде непримећен. Једна од мојих теза је да је то можда и државни удар који је остао непримећен. Читава Ђинђићева политика, не само косовска је изврнута наглавачке. Живковићева влада није наставила да његову политику и не само да није поновила захтев да се наша војска врати на КиМ, него су нудили Сједињеним Америчким Државама да наша војска иде у Авганистан да ратује са њима“, истакао је Врзић.
Говорећи о учешћу страног фактора, рекао је да је овој теми у књизи „Трећи метак“ приступљено на најконзервативнији начин, да се објави оно што недвосмислено може да се докаже.
„Немамо страног фактора само са прстом на обарачу, а има их и пре и после атентата превише“, рекао је.
Како је рекао „званична верзија убиства је пуна рупа“.
„Ми смо у књизи детаљно анализирали буквално сваки документ који је суду представљен. Не говорим само о сведочењима, већ смо све што постоји анализирали. Ни један једини доказ не иде у прилог званичној верзији. Сваки је био у најмању руку климав, а да не говорим да није могао да опстане“, рекао је.
Навео је да је Ђинђићев телохранитељ Милан Веруовић, који је рањен у атентату,изашао у јавност када је почело суђење и рекао да није на њих пуцано два, него три пута и да су била три метка.
„То је суштинско питање – ако су три метка, да ли сва три метка испаљена са исте стране или не. А, самим тим ако нису, поставља се питање ко је био тај који је пуцао са друге стране односно ко је тај који је то сакрио. Три метка су била, у књизи смо објавили записнике полицијске изјава свих припадника Ђинђићевог обезбеђења, не само Милана Веруовића који у том моменту рањен и на операционом столу. Сви који су неозлеђени су говорили о томе, имамо материјалне доказе, део судских списа су фотографије са увиђаја. Основна теза оптужнице је да врата на улазу у Владу Србије била затворена, Ђинђић је зато морао да се окрене, па се опет окренуо, па је погођен. Међутим, фотографије са увиђаја јасно показују рупе од метка унутар зграде владе, што значи да су врата била отворена и да се Ђинђић није окретао. И све редом када се погледа у том материјалу доводи нас до закључка да је званична верзија супротна доказима и ту се сада поставља кључно питање:’Ко је утицао да таква званична верзија буде и коме то иде у прилог„, истакао је.
Рекао је да смо „пре атентата имали страни фактор немачке обавештајне службе која је, нажалост уз допуштење МУП-а Србије и Владе Зорана Ђинђића, под објашњењем бриге за Ђинђићеву безбедност, проучавала све тачке где је он рањив, од места становања до места рада“.
„И ето како је, на пример, могао да се пронађе тај прозор из зграде у Улици адмирала Гепрата, одакле је несумњиво пуцано, други и трећи пуцањ су стигли оданде. Никада нисмо видели тај елаборат Немачке. Али, Немци су били у прилици да идентификују позицију са којих може да се пуца на Ђинђића“, навео је.
Како је додао, „тада је бесно сукоб у земунско-сурчинском криминалном клану, који је некада био јединствен“.
„Потоњи сведок сарадник и један од вођа клана био је под заштитом америчке и британске обавештајне службе. Објавили смо преписку агената који су га чували и премештали да би га сачували од убица из земунског клана. Дешава се атентат и у истрази учествује Ентони Монгктон, агент МИ – 6. О томе је писала и британска штампа. Он учествује у истрази која ће довести до овакве коначне верзије. На крају имамо Викиликс који нам показује да се америчка амбасада директно мешала у судски процес, тадашњи судија Марко Кљајевић је одлазио да разговара о току процеса у амбасаду. У једној од депеша је забележено како су га амерички саговорници приморавали да Багзију да статус сведока сарадника. Он је одбијао, али је на крају Багзи добио статус сведока сарадника. Он, не само да је служио да закуца ту званичну верзију, него и да испегла све недоследности које су се у међувремену појавиле. Видимо активно присуство страног фактора и пре атентата и након атентата о утврђивању лажне верзије атентата„, навео је.
И то нас, како је додао, враћа на политичко питање, јер „ако је Ђинђић постао од дела решења – део проблема, његовим уклањањем долази Живковићева влада кратког даха која показује како се Ђинђићева политика, у кључним деловима косовска политика и сарадња са Хашким трибуналом, окреће наглавачке“.
Према Врзићевим речима,„тада започиње да фаза, која и сада траје – фаза дубоког инжењеринга на политичкој сцени“.
„Пре Ђинђићевог убиства, са његовим позицијама, како сам их описао, имали смо Демократску странку, колико сад то невероватно звучало, која се противила сарадњи са Хашким трибуналом и борила са опстанак Косова и Метохије у саставу Србије. Имали смо ДСС, СПС и радикале на истим позицијама. Никога нисмо имали на овој страни која би прихватила некакву независност Косова. Долази до убиства Ђинђића, креће преузимање Демократске странке, имамо СПС који је 2008. пребачен у проевропски табор, имамо растурање Српске радикалне странке, то све имамо у Викиликсу описано“, рекао је.
Такође, ту је и „покушај пуча у Коштуничиној ДСС, уз објашњење да је потребно и од те странке, која је тада била много снажнија, него што је данас, направи нормална проевропска партија конзервативне деснице и да се не доводе у питање основне поставке западних планова са Србијом“.
„Дошли смо до тога да имамо консензус који не доводи у питање европске интеграције са свим последицама по нашу земљу. Због поглавља 35, те 15. марта који нам следи (најављен почетак примене тзв. закона о странцима на КиМ)… Све то вуче корене од 12. марта 2003. Имали смо то Ђинђићево заокретање због које је, веома је могуће, платио главом“, подвукао је.
Говорећи о Ђинђићевом наслеђу, рекао је да је „брижљивим медијским инжењерингом почело да се киднапује и фалсификује његово политичко наслеђе“.
„Од њега су после смрти направили издајника по сопственој мери. Они исти који су га недељу дана пре смрти нападали због скретања у српски национализам, патриотизам, којима је то сметало, којима је сметало враћање веронауке, који су га оптуживали за клерофашизам, они су од њега након смрти кренули да праве икону њихове другосрбијанштине. Да склањају у страну, да прикривају све што је говорио против њихове интерпретације“, рекао је.
После побуне ЈСО у новембру 2001. године Ђинђић је, како је подсетио, био тај који им јединици решио питање сталног радног односа, до тада су имали уговоре на шест месеци.
„Ми смо у књизи објавили факсимил Карле дел Понте која је тражила податке о свима њима ради подизања оптужница. Он је одбио да пружи те податке. Ови итекако важни детаљи за разумевање његове политике склоњени су у страну, а читава прича је стављена у лажну слику његових самопроглашених наследника – уз жељу да сопствену непопуларност излече тиме што ће сакрити иза Ђинђићеве погибије и да се то искористи за јавни и политички обрачун са непожељним српским фактором“, подвукао је.
О томе да ли убиство Ђинђића може да буде порука наредним државницима који се ухвате у коштац са питањем Косова и Метохије, Врзић је рекао: „Да, али не у тако бруталном облику“.
„Погледајте шта се десило са Коштуницом, он је политички масакриран баш из истог разлога. Депеше америчке дипломатије су показале да је он оно што је говорио јавно, говорио је и у разговору са званичницима.Косово као грдно судилиште„, закључио је Врзић.
