ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СМЕМО ЛИ ПРЕЋУТАТИ ЗАТОЧНИКЕ ПРАВДЕ?

Владимир Димитријевић. (Фото: Јутјуб)

ЗАТОЧНИЦИ ПРАВДЕ

Ко су српски студенти? Шта они хоће?

Они су, са свим својим слабостима, заточници правде Божје и људске, онако како умеју даје схвате и прихвате и по мери својих снага.

Ходајући Србијом, крвавих стопала и светле душе, отварајући прозоре на умовима својих сународника и суграђана, показали су шта умеју и могу, чак и кад нам је, одраслима и свакојако разочаранима, изгледало да ништа не могу и не умеју.

Жељко Перовић пише:“Српски Златоуст, свети владика Николај, каже да овоземаљска правда заправо представља „систем хришћанске истине и владања“ у бићу једног човека или народа. Зато српски студенти, који траже истину и правду, поводом случаја масовног убиства невиних људи страдалих под тек реновираном надсрешницом у Новом Саду – било да су они верници или атеисти – свесно или несвесно траже успостављање хришћанског поретка у српском друштву и држави, свесно или несвесно они чезну за доласком Господа Исуса Христа, који по Николају представља „оваплоћену сву правду Божију“ (Рајска пирамида).“(1)

Без правде нема будућности. Ни појединца, ни народа.

ОД ЧЕГА ЗАВИСИ БУДУЋНОСТ

По нашем философу Зорану Кинђиђу, будућност сваког народа зависи од њега самог, а то искуључује сваки шовинизам:“Они који гаје мржњу према другим народима заправо штете властитом народу. Њихова мржња енергетски прља земљу у којој се налазе. Самим тим они одмажу ономе за шта верују да се боре. Ако знамо да смо ми себи највећи противник, да је непријатељ тек искушење које нам је додељено да бисмо се поправили, наша борба ће првенствено бити усмерена унутра, на сагоревање властитог ега. Наравно, у Србији не живе само Срби. Припадници других народа би с правом могли да се запитају да ли би они од потенцијалног преображаја српског народа имали користи. Одговор је, наравно, потврдан. Живећи заједно са Србима, рачунајући с правом на равноправност и поштовање властитих права, они у великој мери деле судбину српског народа. Они би, нема сумње, уживали у позитивним политичким, економским и културним последицама евентуалног духовног преображај српског народа.“(2)

Студенти српске националности су, часним односом према  свим грађанима Србије, показали да родољубље није шовинизам, и да то никада не сме ни бити. Њима су се придружили и студенти других националности, који су показали да је јединство младости у добру могуће и код нас. (3)

Без тог јединства, наша земља не може опстати. Јер, као и увек, правда држи земљу и градове.

ЧЕЖЊА ЗА ОРИГИНАЛОМ

Чежња за правдом је, да поновимо, основа свега. Жељко Перовић наглашава:“Та чежња код студената верника је јеванђелска, они су овде јер верују у Оригинал, док је код студената атеиста она интуитивна – они чезну за овоземаљском истином и правдом зато што је сваки човек створен као боголико биће, те читавог живота и несвесно чезне за својим Творцем и свим његовим особинама, под условом да му срце није одвећ помрачено самољубљем и саможивљем.“(1)

То и јесте сушто богословље. Архетип човека је Ваплоћени Логос, Христос. Свети Григорије Нисијски исповеда: „За Новог Човека људска природа изворно је саздана: за Њега су ум и жеља, воља припремљени. Умност примисмо да бисмо се ка Њему кретали. Памћење поседујемо да бисмо Га у себи држали, јер Он бејаше праобраз за оне који су створени. ЈЕР СТАРИ АДАМ НИЈЕ МОДЕЛ ЗА НОВОГ, НЕГО ЈЕ НОВИ МОДЕЛ ЗА СТАРОГ.“(4)

Панајотис Нелас каже: „Чињеница да Христос није историјски постојао у доба стварања Адама није значајна. Основно библијско учење је да је на нивоу надвременске стварности Бога, Христос „прворођени целокупне творевине“ (Кол. 1, 15-17). Ако је човек, ради кога је сва материјална творевина приведена у постојање, саздан последњи од свију земних створења, сасвим је логично да Христос, Који је циљ целокупне материјалне и духовне творевине, треба да буде познији од Адама, јер су све ствари вођене од несавршенства ка савршенству. Христос, као најузвишеније остварење човека, природно је циљ путовања човечанства навише, почетак, али и крај творевине.“(4)

Жртвена христоликост основна је одлика српског народа вековима: наша деца су то показала, без обзира на чињеницу да су их напали звучним топом, оличењем немоћне мржње према новом часу нашег буђења.

ПАРАДОКС НАШЕГ ЧАСА

Перовић нас опомиње да живимо у парадоксалном моменту, у коме је спремност да се иде ка новом почетку, кога нема без правде што држи земљу и градове противстављена неспремности да се, због удобности, стане на стазу страдалног сведочења:“Зато имамо атеисте који се владају побожно попут светих мученика и исповедника у време опаке пандемије или корупције. Али зато имамо и високе представнике институције Цркве, који се у овим истим искушењима владају безбожно.“(1)

О чему је овде реч? Недавно сам добио електронско писмо. Наводим га у целини:“Поштовани колега Димитријевићу! Обраћам Вам се као просветни радник, саборац и колега. Знам, да ја лично, нисам учинио много, за разлику од неких мојих колега у шабачким средњим и основним школама, посебно не као колеге у Чачку и Ужицу. Ипак, колико се у малој сеоској школи, „на крају света“ могло учинити, учинио сам, са малом скупином колега. Али, нисам због тога одлучио да Вам се обратим. Знам да сте се обзирно, али одлучно оглашавали поводом мучног стања створеног ћутањем и нечињењем наше СПЦ. Као историчар, запрепашћен сам таквим понашањем већине наших архијереја и великог броја свештеника. Комунисти и њима слични тврдили су да СПЦ никад није била уз свој народ, увек уз власт и силу. Наравно, то није истина, примера има безброј. Али, сада, први пут у својој историји, Српска црква (већина владика и велики део свештенства) није уз свој народ, већински део. Правда се то неким немуштим и недореченим изјавама. Например: патријархови су и једни и други. Не спорећи да међу припадницима СНС-а има поштених и часних људи, на једној страни су голоруки, на другој они који су дограбили бејзбол палице или се аутомобилима залећу у масу људи, сународника и суграђана. Као грешан и недостојан појединац не желим никог да осуђујем, Али, када је у питању виши интерес и циљ, не могу и нећу да ћутим, па макар на другој страни били српски патријарх и владике. Због тога поштујем Ваше писање о овој ствари, мада видим да никаквог помака нема. Они као да  немају очи да виде и уши да чују. Из разговора са неким вероучитељима и ђаконима, као и свештеницима, сазнао сам да су и они разочарани и незадовољни таквим поступањем црквеног вођства, али тек њих нико не слуша. У епархији шабачкој (верујем да је исто или слично и у другим епархијама у Србији) вероучитељи су добили упозорење да се не изјашњавају на Наставничким Већима по питању штрајкова и обустава наставе. Ни да ни не (а знамо да у овим околностима је то у ствари не). Неки су то упозорење пренебрегли, на своју одговорност и по својој савести. Невиђено понашање оних који су наследници апостола и следбеници Светог Саве. Владика Платон Бањалучки је нпр. остао са својим народом, а могао је отићи, и жртвовао свој живот. Да не набрајам друге безбројне страдалнике за веру, цркву и отаџбину. Садашњи архијереји не желе да жртвују свој комодитет, камоли нешто више и веће. Не замерите на овоме обраћању. Просто знам Ваш став и поштујем га. Само сам морао да се неким ко је упућен поделим своје чуђење и запрепашћење ономе чему присуствујемо у овом данима. И тужан сам што наша српска црква није искористила прилику која јој је од Бога дата: да стане уз ову омладину, пристојну, васпитану, скромну, национално опредељену, побожну. Просто је гура од себе. Знам да верујући људи нису побожни (само) због владика и свештеника. Али, горак укус и разочарење ће остати трајно.

Срдачно Вас поздрављам и свако добро од Бога желим.

Раде Милојевић, историчар из Шапца“

Питао сам колегу Милојевића могу ли да објавим његово писмо са његовим именом и презименом.Одговорио ми је:“Уважени колега Димитријевићу! Хвала за одговор и извињавам се што нисам стигао раније да Вам се јавим. Сагласан сам да наводите и цитирате шта нађете за потребно. Није време да будемо малодушни и кријемо се у мишју рупу, као што ради, нажалост, већина отачаствених архијереја и многи свештеници. Треба да будемо храбри као наша деца и омладина. Признајем, и сам сам био неповерљив, али ова деца су испала боља од нас и претходних генерација. Не само што су храбра и одлучна, већ су пре свега добро васпитана и пристојна деца. Овакву омладину би свака црква пожелела.“

Али, колега сматра да их првопастири српски гурају од себе јер се не придружују ономе чему би, сасвим надполитички, могли да се придруже.

Немам шта до додам, ни да одузмем ономе што је записао господин Милојевић.

КАКО СЕ ТО ДЕСИЛО

Жељко Перовић нас подсећа:“Тако последњи често постају први, а први последњи, баш како ће бити и у Дан страшног суда, по речима Христовим (Мк 10,31). Јер свака глобална или народна трагедија је истовремено испит пре коначног испита, колоквијум Христов на коме се показује право стање ствари, а оцене не рачунају на основу чина и знања, већ на основу истине и правде – вере, наде и љубави, пројављене у храбром и карактерном владању.“(1)

Али, велики број наших теолога, епископа и свештеника усвојио је лажно учење несрећног криптоунијате, покојног митрополита Јована (Зизјуласа), који је раздвајао онтологију од етике, а  све у име „евхаристијске еклисиологије“.

Његова „евхаристијска еклисиологија“ није православна, него криптопапистичка, и на њу је утицао познати кардинал Анри де Либак (о томе постоји студија римокатоличког теолога, Пола Мек Партлана, “Евхаристија гради Цркву – Јован Зизјулас и Анри де Либак у дијалогу“, за коју је сам Зизјулас писао предговор.)

Да је „евхаристијска еклисиологија“ дубински неправославна, показао је митрополит Јеротеј (Влахос), својом студијом „Јерес која се уноси у Цркву“. По њему, учење да је Црква Божја имала „исправну“ еклисиологију само у прва три века, а да је после цара Константина изгубила исправно учење о себи самој, јесте јерес, јер пориче обећање Христово да ни врата адова неће надвладати Цркву, која је и данас, као и у доба Светог Игнатија Богоносаца, иста онаква каквом ју је Христос утемељио.

„Евхаристијска еклисиологија“, својим пренаглашавањем „заједничарења“ и сваколитургијског причешћивања као „чланске књижице“ Цркве, својим настојавањем на епискополатрији (где епископ постаје микропапа, „намесник Христов на земљи“, а паства треба само да зине, причести се и ћути док епископ води стадо у Рим, у коме, по Полу Мек Партлану, живи „чувар Евхаристије“, мегапапа), својим протеривањем истинског подвижништва (очишћење – просветљење – обожење, без кога нема сјединења с Христом) постала је метод да се поруше Аутокефалне Цркве као народне Цркве („национална Црква, а не национална вера“, рекао би Владика Николај) и да, у некад православним земљама, остане американизована пустош по којој се крећу самовољни „евхаристијски еклисиолози“ са својим докторским титулама и гордошћу олимпских богова, исто тако страсни и исто тако гневни као и њихови антички праузори.

Све што се дешава у Српској Цркви је последица чињенице да су неки наши црквени вођи и учитељи престали да буду ученици Владике Николаја и Оца Јустина, а постали ученици Зизјуласа, колосалног криптоунијате, члана тајне комисије за припремање саслуживања патријарха цариградског са папом римским. Они, међутим, морају знати да народ Божји за криптоунијатама, маскираним у „евхаристијске еклисиологе“, не може ићи, зато што је у историји, ако ништа друго, имао Пилипенду и старца Вукашина из Клепаца.

Путем предака иду српски студенти. Коме то није јасно, ништа му није јасно.

ПРЕОКРЕТНО ДОБА

Иван Иљин каже да је наше доба преокретно:“Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову…

И прве знаке започете обнове препознаћемо у оном својеврсном зрачењу које ће потицати од обновљених људи, у зрацима живе доброте, срдачног сазрцавања, савести и мужевно-спокојне вере. Јер не може се долазити у додир с овим последњим сферама људски-божанствене дубине, ако се претходно у свом инстинкту не пробуди жива духовност и не оживи у себи хришћанско срце са свом његовом чудесном енергијом и проницљивошћу. А живо срце шаље у свет своје зраке; и ови зраци, који из њега исходе, нису само људски већ су и божанствено-духоносни…“(5)

Управо смо у нашој деци препознали у нашој деци, обновљеним људима Србије. Жива доброта, срдачност, савест, храбра и спокојна вера – то су плодови њихових „незваничних“ литија, које можемо признати или порећи. Ако признамо, признали смо да има наде; ако их порекнемо, остајемо у својој непреображености, под влашћу земних интереса и мотива.

Време је да се, како рече Владика Николај, вратимо Богу и себи, да нас не покрије „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. Последњи је час.

УПУТНИЦЕ ( 20.3.2025. године )

1.https://znamenje-pirot.blogspot.com/2025/02/blog-post_20.html
2.https://rfpn.fpn.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/1298/fulltext.pdf?sequence=1&isAllowed=y
3.https://n1info.rs/vesti/studentkinja-iz-novog-pazara-pokazali-smo-da-smo-deo-srbije-u-nisu-ce-biti-dobro-majanje/
4.https://archive.org/details/deificationinchr0000nell/page/n3/mode/2up
5. https://www.vasilijeostroski.com/2019/04/ivan-iljin-o-duhovnom-zracenju/