ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Ни дана без вида, ни славе без Божића, Срби воле рођење Христово
Шта је празник?
Као што је одавно уочено, празник настаје као осмишљавање основног човековог ритма – ритма рада и одмора. Треба се одморити; али, ако се хоће да рад има смисао, онда тај одмор мора указивати на логосност човекових подухвата, дела његових мисли и мишица. Док је за животињу одмор, увек и свагда, пуки физиолошки предах, за човека он може бити и празнична радост.
Време је слика космичког склада – дани се смењују, седмице долазе и одлазе, месеци прелазе један у други; с друге стране, у овај космички склад продрла је смрт.
Како је зауставити?
Тако што Бог постаје човек да би људима даровао васкрсење. Зато је хришћански празник откривање радости и слободе, излазак из кавеза свакодневице, подизање главе ка небу.
Празник је, дакле, продор вечности у време. Време тече, вртложи, односи људе, и незаустављиво је. Оно је Хронос који прождире. Али, празник пресеца неумитни ток; он вертикално, одозго, улази у хоризонталу времена, и спушта се до праоснова битија. Празником се човек не спаја само са Богом, него долази у додир и са својим прецима који су тај празник такође славили; јер, како је рекао Владимир Соловјов, сваки народ је заједница покојних, живих и нерођених.
Њихово присуство на празник је управо доказ да је смрт побеђена, и да, између осталог, не може више спречавати у општењу претке и потомке. У томе је Јеванђеље – Блага вест хришћанског празника.
Основна човекова туга потиче из доживљаја пролазности и трулежности свега, и он веома рано почиње да је осећа, тражећи начин да надиђе сопствену ограниченост. Једино доба кад те туге скоро да и нема јесте детињство. Како каже Александар Шмеман: „Да, човек за ту тугу не зна само у детињству, но управо се због тога човек и сећа детињства као једног непрекидног празника, чак и ако је то детињство било проживљено у сенци сиромаштва. Човек управо и почиње да одраста тако што у њему почиње да замире та празничност детињства, што у њему почиње да се гаси то детиње и радосно осећање живота – живота као отвореног прозора у радосно пролећно јутро, живота као безброја могућности отворених пред човеком – уступајући, мало по мало, место осећању живота као тамнице и затвора.“
Само дете у човеку може да разуме Божић као празник Бога Који се рађа као Дете.
Божић и Срби
И Срби су се својим празницима радовали као деца, што су други, пре свега, римокатолици осуђивали као наводни паганизам. Јанез Вајкард Валвазор, крањски гроф, 1687. године кад пише о обичајима покатоличених Срба града Сења. Валвазор Сењане оптужује да славе пагански празник „малика Бадњака“ („Бадњак“ је од „бдети“, „бити будан“. Зато се уочи Божића бди.) Увече позивају момка или девојку да им дођу у кућу – зову их „гост“. На Бадње вече, ложе гране и лозу, прво их поливајући вином и остављајући да цело вече горе. Момак, кога зову бадњак, не сме да заспи поред огњишта – целу ноћ треба да је будан, и зато му одређују неког ко га чува да не заспи. Ево шта још каже Валвазор о покатоличеним Србима: „То вече покривају сто белим од непријатеља отетим платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и, другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а сада Deo nato или Божићу; то јест Новорођеном Богу. Тако постављен сто остаје потпуно нетакнут до Светих Трију Краљева. Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне Свети Дан, долази горе поменути гост у време ручка и донесе колач хлеба и врч вина, украшен бршљаном и зимзеленом, и честита Срећан Божић или срећене Божићне Празнике. Приме га баш лепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући. Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљаном; што све гост однесе кући. Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква год их срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће да су имали срећног или несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу. У ова три дана има свако навику да другога кога сретне загрли пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одступају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи.“
Дуго су се римокатолички жупници и фратри борили против ове радости док је у бившим Србима нису угасили. Али, православни Срби су ту радост сачували до данас. „Божић, Божић, Благи дан, благог Христа рођендан“ се и сада слави са највећом љубављу и побожношћу.
Божићни обичаји по Његошу
Наш народ каже: „И Бог има Мајку“. Божић је зато „мали Бог“, Богић, Који се родио у Витлејему и постао Човек, наш Брат, да би нас спасао од греха, смрти и ђавола и сјединио са Небеским Оцем. Срби су му се, вековима, веома радовали. Величанствено га је опевао Његош у „Горском вијенцу“:
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили, / у пријекрст ка треба метнули?
Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује, / пресули их бијелом шеницом, / а залили црвенијем вином.
Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина, / ма доброга, и чашу од оке, / да наздравим старац бадњацима.
Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.
Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника! / Донесите, ђецо, оне гусле, / душа ми их ваистину иште, / да пропојем; одавно нијесам. / Не прими ми, Боже, за грехоту, / овако сам старац научио.
(Дају му ђаци гусле)
Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида / нити праве славе без Божића! / Славио сам Божић у Витлејем / славио га у Атонску Гору, / славио га у свето Кијево, / ал’ је ова слава одвојила / са простотом и са веселошћу. / Ватра плама боље него игда, / прострта је слама испод огња, / прекршћени на огњу бадњаци; / пушке пучу, врте се пецива, / гусле гуде, а кола пјевају, / с унучађу ђедови играју, / по три паса врте се у коло, – / све би река једногодишници, / све радошћу дивном наравњено. / А што ми се највише допада, / што свачему треба наздравити!
Детињци, Материце и Оци
Божић је дан кад се радујемо Богу Који је постао Човек и кад се учимо да је тајна спасења у служењу Богу и ближњима овде на земљи. А имамо ли кога ближег од својих укућана и своје породице? Зато је Божић породични празник по преимућству. И зато му претходи Божићни пост, у коме су три дивна народна обичаја – Детинци, Материце и Оци.
Детинци се обележавају треће недеље пре Божића. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве, одрасли везују децу – пре свега своју, али и другу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Деца се „дреше“ тако што родитељима дају неки поклончић – од свог цртежа породице до неког скромног дара за који су уштедели свој динар. Онда долазе Материце, у другу недељу пред Божић. Тада деца везују мајке, и неће да их одреше док не добију неки поклон. Мајке спреме и свечани ручак. При храмовима, празник Материца може се прославити приредбом, а поклоне може да дели Коло српских сестара или побожне жене које припадају храмовној заједници. Негде се организују и посете дечјим одељењима градских болница, да се и тамошња деца обрадују. А недељу пред Божић су Оци, када се деци дреше очеви. У нашим богомољачким манастирима, за Материце се скромним духповним даровима дреше монахиње (крстићи, иконице), а на Оце монаси. Они немају телесну децу, али цео побожни народ сматрају својим родом.
Говорећи о Материцама 1940. године у Крагујевцу, Владика Николај је објаснио смисао сва три дивна предбожићња обичаја србска: „На Материце деца везују своје матере; на Оце опет деца везују своје очеве; на дан Детињаца родитељи везују своју децу. Каква слатка слика, и каква поучна символика.
То се везује прошлост и будућност; везују се узајамним поштовањем. То се везују два поколења, старо и ново; везују се узајамном љубављу. Јуче и сутра спајају се у Данас крвном и духовном везом. То један народ ткаје своје ткиво, свесно и савесно, без кидања и осипања. То родитељи додају деци вечну основу живота и показују своју китњасту потку, а деца примају са страхопоштовањем ону основу и уткивају своје шаре у њу, мотрећи на склад са родитељским ткивом. Основа је Вера Божија, а потка је љубав.
То народ српски поступа по оној речи Господњој: Мудар домаћин износи из клијети своје ново и старо.
Увиђате ли, да је цео један програм сликовно изражен у овом везивању деце са родитељима својим? Рекао бих, то је наивна шала, или шаљива разонода, али није тако. Уствари то је јасна слика како треба један народ да ходи кроз историју и живи животом непрекидне целине, носећи драгоцено благо прошлости и додајући му нова блага садашњости и будућности.
О браћо моја, како је ова поука као хлеб потребна садашњем поколењу нашем! Како је потребна баш данас када се неки труде да народно стабло одсеку од његовог корена, и да заваде и разједине поколење од поколења.
Ако други народи, који не знају за Детињце, Материце и Оце, то чине из незнања, може им се и опростити. Али ако то Срби чине, поред славне и јасне поуке коју им ова празновања пружају, заиста чине грех неопростиви. Не чине то Срби, не: то чине неки одсрбљени и однарођени људи, бивши Срби и бивши хришћани, који не схватају сликовни језик свога народа изражен у његовим празновањима и обичајима.
А ви прави Срби заблагодарите Господу што вам је дао оне мудраце народне, који установише код нас празновање Детињаца, Материца и Отаца, и украсише га обичајем узајамног везивања.“
Два дана пред Божић је Туциндан, када се спрема печеница за Божић. Дан се тако зове јер се прасе или јагње пре клања и спремања ударало (тукло) крупицом соли у чело. Народно веровање је име овог празника користило да би родитељи били упозорени да на тај дан не ваља да туку децу јер ће целе године бити неваљала.
Бадњи дан
Дан уочи Божића је Бадњи дан, дан везан за бадњак.
Ево шта је 1953. године, у свом изгнању у Америци, Владика Николај писао о значењу бадњака: Амерички дечак: Оче, ја сам Србин, и желио бих да знам шта означава српски бадњак?
Свештеник: На првом месту, српски бадњак и божићна јелка на Западу имају исти значај: обоје нас подсећају на Исуса Христа као светлост и топлоту, тј. светлост истине и топлину љубави.
Дечак: То је дивно и срећан сам што сам то сазнао. Али, молим вас, реците ми каква је разлика између божићне јелке на Западу и српског бадњака?
Свештеник: Јелка, која је увек зелена, симболише Христа вечно млада који никад не стари. Увек је исти, јуче, данас и у вечности. Али, храстово дрво има много дубљи значај. Као што младо и тврдо храстово дрво стављено на ватру обасјава и греје оне који около стоје, певајући: „Рождество Твоје…“, тако исто и Богомладенац Исус Христос сагорева у огњу своје љубави за нас. Он је и умро за нас да би нас спасао од смрти и сатане.
Дечак: То је врло дубок смисао бадњака. Хвала Вам што сте ми то објаснили. Од сада ћу много више поштовати божићне обичаје својих српских православних предака. Али, да ли сви православни народи имају бадњак?
Свештеник: Не. Не сви. Неки од њих су прихватили западни обичај – јелку уместо храстовог дрвета. А ми Срби држимо наш храстови бадњак као дивно и дубоко изражавање наше вере да се Христос жртвовао за нас и васкрсао из мртвих да би нас учинио срећним и да би нам дао снаге да Га следујемо у овом кратком земном животу да би са Њим и вечно били у Његовом непролазном царству небеском.
Дечак: Зашто и Срби не употребљавају јелку већ бадњак?
Свештеник: Јелка је меко дрво, а бадњак је од јаког и тврдог храстовог дрвета. Срби сматрају да јако и тврдо дрво боље него меко символише Господа нашега Исуса Христа. Они то дрво највише употребљавају у грађевинарству, јер је оно најиздржљивије. Од њега праве мостове, воловска кола и друго, а добро је и за огрев. Због тога Срби радо воле да символишу Христа као најиздржљивије и најкорисније дрво међу свим дрвећем које је Бог створио.“
Бадњак је свето дрво србско. А Срби су као народ умели да поштују дрво јер је биљни дар Божји. Дрво је биљка по преимућству, цар биља.
Писац Јанко Вујиновић о значењу дрвета у нашој историји каже: „Добро, плодно дрво те прихрани. Шумски су плодови и зрневље прва храна човекова. Разне су воћке, јабуке, крушке, оскоруше, трешње и вишње, дивљаке што по шумама расту и род доносе. А тек воће настало од дивљега калемљењем, упитомљено, које људи саде и негују, беру плодове, суше, мељу, киселе и једу. Или, грожђе цеде, вино творе, а ракију пеку…/…/ И дрвета горска рађају. Кору и мрезгу, лист и срчику, а нарочито жир можеш, не дај Боже, јести. Завлада ли велика глад, утолиш је родом дрвета. Скупиш жир, просушиш га, истуцаш, и ето ти брашна, хлеб румени да печеш!“
Срби и дрво
Дрво нас прати од рођења до смрти. Од њега је колевка и од њега је мртвачки сандук. Са дрвета читамо слова којима се преноси искуство поколења. Од дрвета су и колибе и дворови. Оно је, иако насушно, скромно, скоро невидљиво. Ретки су људи који умеју да угледају дрво, а још ређи они, који, попут Момчила Настасијевића, умеју да осете биљни бол и напишу песму каква је „Мировање дрвећа“: „Све боли. Мили друзи, / рад мене мирујете. / Трепетом не озледи ме ни лист. // Тихо и тише, / умин из рана / оваплоти ме у реч. // Целивам стабла, / браћу моју редом, / милујем ожиљке нежно. // Мили друзи, / боли ли кад вам / секира засече тело? // И умине ли, / кад за вас неме / ја мукотрпан крикнем? / Ако је скрнављење, / простите, срце ми је дано. // Рад мене мирујете: / тихо и тише, / умин из рана. / То мукотрпан, / друзи, за вас неме, // шапатом висинама / казујем благу реч.“
Дрво, тај древни символ живота и кичме света (axis mundi), у хришћанској вери има средишње место као Дрво Крста. Крст је знамење и стег Распетог и Васкрслог Христа, и толико се поштује као да су му, као живом изразу љубави Божје према човеку и твари, посвећени не само Велики петак и Крстовдан, него и свака среда (дан кад је Јуда издао Христа) и петак, дан кад је Господ био распет. Из ризнице Цркве ево песме Крсту: „Спаси, Господе, народ Свој и благослови наслеђе Своје, победу дарујући над непријатељима благоверном православном краљу нашем, крстом Својим чувајући народ Свој“. Молитва Крсту увек је сједињавана с молитвом за православног владара и његов народ, још од Светог цара Константина коме се на небу јавило знамење Христове победе, и који је њиме победио тиранина Максенција. Ко се не сећа, из свог побожног детињства, мириса босиока повезаног с јесењим Крстовданом? Крст, на коме је Христос распет, подељен је на много частица, и прекрасно мирише са једне од њих у Хиландару. Крст носимо о врату, и крст носе испред ковчега покојника, подсећајући нас да смо, попут нашег Бога и Брата, Христа, крстоносци читавог свог живота. Ни наша вера у Бога не изражава се без дрвета. Хришћанство сведочи о полуправој историје, која почиње Дрветом познања добра и зла, пролази кроз Крсно дрво голготско, а стиже до Дрвета живота. У храму је дрво не само у крсту. Дрво је и даска за икону, са које нам изблиставају свеци. Наш народ вели: „Од истог дрвета и икона и лопата бива“, указујући да је човек мање датост, а више задатост. Дрво је и иконостас, и чудесна резбарија на иконстасу. Дрво се у храм уноси на Врбицу, када се освештавају гране врбе, да бисмо дочекали Христа Који у Јерусалим улази на Цвети. Има и мученичко дрво – рецимо, у јасеновачкој Градини, где су усташе вешале Србе само зато што су били одани Крсту часном и Слободи златној. „Од оног који дрво може посећи / Од њега се надај свакој несрећи“, каже песник Милован Данојлић.
Наш народ се вековима молио код записних дрвета, где су се задржавале сеоске литије које су благосиљале поља и њиве. Опет Вујиновић: „Дуб је дом целога насеља. Као што сваки човек кућу има, па нека је она и колиба или чатмара, тако и свако село треба да поседује заједничку кућу, цркву. Немамо божји дом али имамо дуб. /…/ Упути се, Запису дођи. Уђи под хладовину, у сенку. Застани. Ту све мирише на дрво, шишарку, на мед, босиок, травке, тамјан. Ту је некада био Божји дом, па ишчезао, воздигао се у небеса, или је запаљен, разрушен и разнет, земљом прекривен, али, остаде му мирис…“
За Божић, кад бадњак у кућу уносимо, свега се овог треба сетити. Како каже Јанко Вујиновић:
„Збиља, од дрвета све сачинити можеш. Али само када је зрело. Јер, грех је зелено дрво сећи. Растужиће се и земља, хранитељка.
Мајка доји и храни травке и дрвета и живуљке разне. А хранећи њих она нас отхрањује. Заслужујемо ли ми то? Шта бисмо ми без земље? А она без нас?“
Бадње вече
Отац Сава ( упокојио се 2004. године ), познати подвижник из манастира Вазнесења под Овчаром, овако је описивао народне обичаје о Божићу онако као их је он, Гружанац, запамтио: „Овај празник што славимо је велики празник – Бог силази на земљу. Он се спушта међу људе телесно на земљу. Он је увек међу људима. Он је наш Бог. А човек треба да личи на човека, а не на животињу. Човек по својим особинама, по разуму, осећањима, треба да личи на онога који је његов Отац. То је Отац наш небески.
Мајка Божја, коју је Бог припремио да роди Сина Божјега, каква је то личност, каква је то Божја припрема за човечији род, да се род човечији спасе и сједини и буде као Отац наш небески.
Овај празник, Бадње вече, дочекиван је некад са великом скромношћу. У нашим кућама ништа није остајало, ни кревет, ни астал, ни столице, ни судови, ни какви тањири, ни кашике, ништа ту није имало – све се јело прстима. Простре се слама по поду, па се прекрије неким ћилимима, шареницама; на врећу би се јело поставило, без кашика. На слами се лежало и јело као онда кад су Јосиф и Марија јели без икаквог есцајга, без ватре и судова, у скромним условима.
Некад се и чесница месила без сејања брашна. Него онако како је било у џаку, онако се месило. Да би се показала сва скромност и немаштина, једноставност, и да упућује на тешкоћу коју су они осећали, на тескобу и тешке услове живота. Да нама то буде поука, да скромно дочекујемо рођење Сина Божјега.
Шта мислите ви?
Мудраци, девет месеци раније, угледаше ону звезду,за којом су кренули и кад су се нашли крај Јерусалима, не пре, ту су изгубили звезду. А то су пророци све предсказали, то да ће да дођу мудраци. Никада пророци, Божји угодници нису прорекли нешто, а да се то није и догодило. И то што су прорицали било је величанствено и славно и за велико и дубоко поштовање. И они су девет месеци ишли с њиховим мазгама да би дошли до тога новога Цара, следећи звезду коју угледаше и која им је била оријентација и циљ. И кад су дошли у Јерусалим звезда се изгубила.
Шта мислите? Какво је то Божје дело! Нама за поуку, за наше пробуђење, освешћење, да служимо Богу, да знамо да је Бог увек жив и да увек постоји. И ти мудраци, кад су, изишли после из Јерусалима, пошли су у Витлејем. Не смемо ми Бадње вече да дочекивамо како му драго, већ као сусрет са Богом.
То и јесте Бог! И кад су они дошли, звезда је стала над пећином. Они су као рој пчела који се окупља у ваздуху дошли. Пастири су дошли, анђел им се јавио, много се уплашише. Хор се чу ангела. То се са великом побожношћу дочекује Христово рођење и Бадње вече.
Није наш народ раније за џабе носио бадњак и сламу. Носио је бадњак који представља Јосифа, Мајку Божју, Сина. Тај се бадњак ломи, и указује на страдање Исусово кога су ломили и мучили.
То је велики догађај. И после кад се дочекује Божић. Онда се сви љубе, љубе бадњак, а тамо има хлеба, и соли, и меда да живот буде сладак, благословен, у добром расположењу. Мед значи – здравље. А и пчеле су благословене. Све то има смисла. Чељад се љуби. Прво отац и мајка. А затим се говорило: „Нек се љубе крмаче и прасићи, овце и јагањци, краве и телићи, нек се љубе козе и јарићи.“ Све се то чинило да би живот текао како треба. Јер ако се то не уреди, дешавало се, памтим ја у мом крају где сам рођен, како овца неће да прихвати јагње, морали су да је држе, или крава не дâ телету да сиса, па крмача једе прасиће… Куд ћеш са таквом стоком, ко ће то да купи? Морају да се љубе укућани да би се све лепо слагало, волело и љубило.
Догађало се, тако, да су после таквих неприлика људи следеће године више пажње посвећивали начину дочекивања бадњака, уз уважавање свих тих обичаја.
Унучићи, мајке, свекрве, снахе, све се то љубило. Ми, побожни људи, о томе морамо озбиљно водити рачуна. Господ гледа каква је наша побожност, какво је наше осећање. Ако ми то осећамо како треба, слични смо светим људима; онима који су били апостоли,какав је био св. Сава и њему слични.“
Бог је Љубав. Где има љубави, ту је и Бог.
Божић
Божић је празник који се дочекивао пуцањем прангија и звоњавом звона. Он је био чиста радост, о којој покатоличени и похрваћени Србин из Далмације, Динко Шимуновић, у својој „Трагикомичној аутобиографији“,пише: „Послије нашег, католичког Божића, одосмо у манастир, да прославимо и њихов, а мени се чинило да истом у Драговићу настају прави Благдани. Тамо бих се нагледао свакојаких чуда и љепоте: бадњака, што би их осам најбољих волова једва довукло, брадатих калуђера у сјајним одеждама, мирисног дима из позлаћених кадионица, прострте сламе свуда у манастиру, те грљења и мирбожења раздраганог народа пред црквом, у дивотном свијетлу студене, божићње зоре. Наслушао бих се грмљавине пушака, слављења звона, јеке у манастирској дрази, те црквених пјесама у старом словенском језику, од којих ми, а да ни сам не знадох зашто, навираху сузе милиња на очи“.
На Божић укућани одлазе у храм, а затим се поздрављају, све до Богојављења, са „Христос се роди!“ и отпоздрављају: „Ваистину се роди!“ Рођење Богомладенца је најавила звезда, којом су се руководили мудраци била је, у ствари, једна посебна појава (појавивши се, по светом Димитрију Ростовском, још на Благовести). Свети Теофилакт Охридски вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда, када они одмараше, она стајаше.“ Ниједно небеско тело се не креће из правца север-југ (правац Јерусалим-Витлејем) већ само исток-запад, стога Витлејемску звезду и не треба објашњавати природним путем, астрономијом. Долазак мудраца од истока само је доказ да су Месију очекивали сви народи, а не само Јевреји, и да је Месија дошао да спасе све људе.
На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост који се зове положајник, и најчешће је мушко дете из рода или комшилука. (То је од „полажајник“, онај који полази – походи дом.) Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај“. Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.
Рано ујутро на Божић после Свете Литургије, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. У њу неки ставе заметке дрењка (за здравље), зрна кукуруза, пасуља, итд – да све буде плодно и родно. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Пева се божићни тропар и чита се „Оче наш“. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу. Сматра се да ће благослов током године пратити оног ко наће новчић у чесници.
Како славити у граду
Прошло је време традиционалне народне културе, и да је човеку који живи у градској средини ( нарочито у велеграду, попут Београда ) веома тешко да прати негдашње природне ритмове црквено – народних обичаја. Ипак, то није немогуће ако се срцем и душом вежемо за свој народ и његову традицију. За Детињце, Материце и Оце увек се можемо снаћи – везивање неким конопчићем и одрешивање скромним поклонима свагда су нам доступни. Ако за Божић не можемо да одемо и сечемо бадњак у шуми, довољно је на улици купити бадњачић и мало сламе, па и на десетом спрату обавити оно што су наши стари обављали. Празник је у вери и молитвеној радости, а не у свакој подробности обичајне обредности. Чесница се може умесити и испећи у рерни електричног шпорета.
Али радост, радост је кључ: Бог је постао Човек, наш бесмртни Брат! Смрт је побеђена, живот царује! Христос се роди!
