ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ГЛАС ЦРКВЕ ЈЕ ГЛАС РАЗУМА

ИСКРА на Фејсбуку

МОНСТРУОЗНЕ ИДЕЈЕ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА

И не само то: реч је о необољшевичком лудилу лажне идеологије. Епископ бачки истиче: „Са становишта библијског учења идеја да се дечачићима у вртићу нуди да обуку хаљинице уместо панталоница како би сами могли да одлуче ког су пола, док их код куће чекају „двојица тата“ или „две маме“, монструозна је, чак демонска. Трагично је да се у последње време и код нас штампају књиге за школски, па и предшколски узраст којима нашу децу индоктринирају у овом духу. Да ли је претерано рећи да је то духовно убиство? Поврх свега, без реалног увида народа и без плебисцитарне провере његовог расположења намећу се и подмећу законски пројекти који, корак по корак, треба да доведу до општедруштвеног става да је хомосексуалност само ствар личног избора, где нема места ни за Творца ни за људску природу, а временом и да доведе до усвајања деце у такозваним истополним заједницама, замишљеним као алтернатива браку и породици. Чак се поново уводи вербални деликт. Иде се до намере да се свештеницима законом забрани да изван храмова проповедају учење Цркве о светости брака! Демократија, нема шта! Дакле, и у Србији без икакве сумње постоје кругови који би да имплицитно забране библијско учење“.[1]

А кад се удари на библијско учење, почиње прогон оних којима је Свето Писмо основа живота.

ШТА КАЖЕ СВЕТО ПИСМО И ПРЕДАЊЕ?

Епископ бачки је јасно рекао да се Православна Црква не може одрећи свог става, израженог, између осталог, у „Основама социјалне концепције РПЦ“: „Разлика међу половима представља посебан дар, који су људи добили од свог Творца: И створи Бог човека по образу Својему, по образу Божијем створи га; мушко и женско створи их (1. Мојс. 1; 27). Будући да су у истом степену носиоци образа Божијег и људског достојанства, мушкарац и жена су створени зато да би се у љубави целовито сјединили једно са другим: Зато ће човек оставити оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ваплотивши првобитну вољу Господњу о творевини, брачни савез који је Он благословио постаје средство продужетка и умножавања људског рода: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (1. Мојс. 1; 28). Особености полова не своде се само на разлике у телесној грађи. Мушкарац и жена појављују се као два начина постојања у једној људској природи. Њима је неопходно општење и узајамно допуњавање.“

Џендер идеологија је, из те перспективе, антихришћанска, и потенцијална основа за прогон верујућих људи.

„ПРЕПРАВЉАЧИЦЕ“ СВЕТОГ ПИСМА

Генијалке које су решиле да преправе Свето Писмо су, између осталих, радикалне феминисткиње и ЛГБТ пропагандисткиње, које су „откриле“ да је биолошки пол неважан, а да је битан „gender“ (домаће феминисткиње су тај појам превеле као „род“, иако реч „род“ у српском језику има сасвим друго, присно значењe, и језгро је из кога потичу многе кључне речи: од поРОДице до РОДољубља). „Род“ је друштвено конструисани пол. Није Бог створио мушкарца и жену који су човек, него иза тога стоји тиранско патријархално друштво које нас „конструише“ као такве. Запад, који се одрекао и Бога и нормалности, прихватио је ово лудило, и на Википедији сад пише да међу људима има око седамдесет врста разних „родова“. Неки тврде: чак и преко сто. Таква идеолошка конструкција је најнепосреднији пут ка насиљу над живом стварношћу. Радикалне феминисткиње, те нове комунисткиње, јесу савремени Прокрусти чији је циљ да истину постојања сместе у мучитељске постеље својих митова. Ко се не уклапа у размере постеље, биће или развлачен „коњима на репове“ или законском секиром скраћиван, само да би се доказало да су „џендер јуришнице“ у праву.

КАКО ИДЕОЛОШКО НАСИЉЕ ИЗГЛЕДА У ПРАКСИ?

О чему је говорио епископ бачки кад је помињао насиље над децом у вртићима у неким земљама Запада?

То насиље се, веровали или не, зове „родно неутрално васпитање“.

Слободан Антонић је показао да оно почива на квазинаучним будалаштинама, које су непосредно опречне утврђеним чињеницама биологије и психологије: „Родно неутрални васпитачи не признају научне налазе психолога који су утврдили да се дечаци у свим културама радије играју са дечацима, у групи, на широком терену, штаповима и камењем, а девојчице међусобно, у пару, на ужем земљишту, крпицама или листовима“.

Године 2016. код нас се појавила, у издању „Креативног центра“, књига Кристине Хенкел и Мари Томичић „Пружите детету СТО могућности уместо ДВЕ“. Кристина Хенкел је иначе „консултант за родно неутрално васпитање у шведским вртићима и школама“. У књизи се препоручује да се малишани не називају дечак или девојчица, него само дете, и да им се не говори он и она, него само оно. Васпитачи и родитељи нипошто не смеју децу да разврставају по полу, него поделу треба вршити на краткокосе и дугокосе, смеђооке и плавооке. И бајке се морају мењати: вук постаје вучица, а Снешко Белић се зове Снешка. Отац и мајка се никад не називају оцем и мајком, него су увек и једино родитељи. Важно је да се дечаци облаче у хаљинице и играју луткама, ма колико се томе противили; девојчице треба да се играју мушких игара. У тоалету дечаци треба да мокре седећи, а девојчице стојећи. Дечаци треба да се играју у пару и у мањим групама, а девојчице по три и у већим групама.

„РАДИКАЛНЕ“ БИ ДА ПОСТАНУ „ВЛАСТОДРЖАЧИЦЕ“

Анализирајући документарни филм о ЕУропском „родно неутралном“ васпитању, Слободан Антонић описује сцене из једног вртића – уместо луткама, деца се играју „родно неутралним“ фигурама животиња, а сликовнице и бојанке које приказују јунаке бајки или суперхероје су специфичне: Спајдермен седи спуштених гаћа на ВЦ шољи, Бетмен игра балет са бебом у кенгур-носиљки, Жена-мачка је партнерка мушкарца обученог у костим Снежане, Успавана лепотица руком одгурује принца који је дошао да је пробуди пољупцем, зла вештица Грдана и Снежанина зла маћеха лезбејски су пар који гаји двоје ђаволчади.

Пошто Срби углавном никад не схватају шта им се спрема, Слободан Антонић их је, још пре три године, упозорио: „Ма пустите шашаве Швеђане, све то далеко је од Србије и наше реалности – рећи ћете. Многи су чули за наш Нацрт закона о родној равноправности из 2017. године, по томе што чл. 61. ст. 10 предвиђа казну од 1.500.000 динара за просветне установе које нису обезбедиле „коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима и наставном материјалу“ (чл. 35, 4.2). „Родно осетљиви језик“ на политкоректном новоговору подразумева обавезу да говорите и пишете: „школска редарка“, „давачица крви“, „вршилица дужности“, „властодржачица“, „дрвосечица“, „машиновођица“ и слично.“

Ово је пут у ЕУ, који, као и смрт, код нас нема алтернативу. Али, стварност се ипак опире.

ДЕЕМОТИВИЗАЦИЈА ПРОБЛЕМА

Пропагандисти политичког хомосексуализма се позивају на емоције, пре свега сажаљења и саосећања (фаза „јадни мали зечићи, тако пуфнасти“; следећа фаза је „робусна ЛГБТ власт, која надзире све, од вртића до факултета“) – али питања која се постављају „елџибитничким“ законима нису емоционална, него правна. Зато је, такође 2018. године, Зоран Чворовић, професор историје права на Универзитету у Крагујевцу, а поводом старог „антидискриминативог џендер-закона“, истакао: „Нацрт Закона уводи забрану дискриминације по основу рода, док Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује дискриминацију по основу пола, расе, нације, вероисповести, друштвеног порекла, језика, имовног стања и инвалидитета. Забрана дискриминације по основу пола је једини од свих Уставом побројаних основа који ужива посебну заштиту уставотворца, јер у чл. 15. Устава „држава јемчи равноправност жена и мушкараца”.”

Проширујући забрану дискриминације на нови основ – род, предложеним Законом се интервенише у обим зајемченог људског права – право грађана на једнакост, што је супротно чл. 18. Устава, који прописује да се „законом може прописати начин остваривања ових права…при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права“. Предложеним нацртом Закона се мења не само обим, већ и суштина (у ужем смислу) Уставом загарантованог права грађана на једнакост. Јер, Устав једнакост формулише као правну једнакост – пред Уставом и законом су сви једнаки и свако има право на једнаку законску заштиту, док се нацртом Закона о родној равноправности предлаже да држава мерама принуде активно успоставља вештачку симетрију у сфери друштвене неједнакости. Променом суштине права на једнакост, тако што се оно трансформише из права на формално-правну једнакост у право на друштвену (полну, родну итд.) једнакост, врши се необољшевичка (неолиберална) апсолутизација овог права на уштрб других права и слобода загарантованих у једном либералном правном поретку: слобода уговарања и предузетништва (чл. 27), која може бити ограничена само по основима већ предвиђеним у Уставу (нпр. чл. 60), слобода синдикалног и политичког удруживања (чл. 32, 40 47), слобода научног и уметничког стварања (чл. 35, 36).

Предложеним Законом о родној равноправности се једним безобалним прописом (чл. 43) проширује круг дела која имају обележје насиља, ван оног круга који је већ утврђен Кривичним закоником и Законом о прекршајима. Овим се повећава могућност да грађани постану жртве арбитрарног поступања државних органа, чиме се доводи у питање постојање начела правне сигурности и владавине права уопште.

Међународни извори људских права не могу да служе као оправдање за доношење наведеног Закона. Као прво, ратификовани међународни уговори мора да буду у складу са Уставом Србије (чл. 16. Устава). Као друго, судови у Србији су дужни да непосредно примењују међународне изворе људских права, али само у погледу оних права која су гарантована Уставом Србије (чл. 18), а Устав Србије не зна за право на једнакост по основу рода.“

Зар се смемо мирити са противуставним насиљем?

ЦАРСТВО ХРИСТОВО НИЈЕ ОД ОВОГ СВЕТА

Енглески писац Честертон својевремено је рекао да многи почињу борбу против Цркве у име хуманости и људских права, а на крају забораве и хуманост и људска права, само да би могли да се боре против Цркве. А зашто је то тако?

Зато што је Христос, по речима Владике Николаја, Неуједначитељ и и Неуједначиви, и зато Он смета свакоме ко жели да пороби човека и отуђи га од вечног живота.

Зато Црква има право да се бави „политиком“. Не оном свакодневном, приземном и подземном, него оног вечном и небеском. О томе је српски полихистор, Марко С. Марковић, својевремено записао: „Понекад нас читаоци и пријатељи подсећају на Христову реч пред Пилатом: „Моје царство није од овога света” (Јн. 18,36). И заиста, ако је у питању политичка моћ, ми знамо да Христос није дошао на свет да преузме земаљско царство нити да својим ученицима обезбеди светску превласт. То су још за живота Исусова схватили и његови савременици па су га, разочарани, зелоти због тога напустили. Али то не значи да сву Христову науку треба свести на ту реч и приписивати јој смисао који она нема. Јер Христос је такође рекао: „Дајте цару царево, а Богу Божје” (Јн 16,33). Хришћанска јавна делатност обележена је свим тим истинама и треба да се креће у тим оквирима.“(4,19)

Дакле, Црква се не бори за земну власт, али не може бити равнодушна према људским душама. Она не дозвољава држави да насрће на људске душе.

БОГУ БОЖЈЕ, А ЦАРУ ЦАРЕВО

Марко С. Марковић[2] нас подсећа да Црква истински брани људаска права, бранећи човекову боголикост: „Заповест „Дајте цару царево, а Богу Божје” налаже насумњиво да се Христови свештенослужитељи и богослови првенствено посвете верском животу, препуштајући политику онима који су за то позвани. Али Христос није тиме само разграничио духовну власт од световне него је и утврдио човекова права у односу на политичку власт. Он се одриче светске политичке власти, али не дозвољава ни власти да тотално пороби човека. И зато човека делимично отрже од власти, усправља га, успоставља као личност, захтева од њега у ствари слободу мишљења и савести. Ето зашто Црква не може у том случају остати скрштених руку него ће ићи до мучеништва да би се успротивила деспотији тирана над људским душама. Прва хришћанска Црква је могла избећи прогоне римских царева, да је овима хтела приносити жртве као боговима и пристала да Христов кип буде смештен поред осталих божанстава у римском Пантеону. Али хришћани нису могли признати друге богове осим Бога Јединога и радије су полазили у смрт него што би погазили своју веру.

Може ли се то назвати политиком? Свакако, то је у извесном смислу била политика, па су је и Римљани били тако протумачили, али то је била прва политика отпора тиранији у име достојанства човекове личности“ (4,19-20).

Достојанство људске личности нам је подарио Творац, Који нас је све саздао по Свом лику. Дужност хришћана је да о томе сведоче.

ЦРКВА ЈЕ ПОБЕДА НАД СВЕТОМ

Др Марко С. Марковић каже: „Блага Вест Христова доноси нам и Његов проглас: „Ја победих свет“ (Јн 26,33). Својом васкрсном победом над грехом и смрћу, Он је одредио став и оцртао историјски пут Цркве. Без те победе, Његов живот на земљи могао би се протумачити као прећутно признање царства Сатане. Са том победом и благодарећи њој, ми знамо да је Христос дошао не би ли човека ослободио власти Сатане; да препороди и обнови Царство земаљско које Сатана беше приграбио после грехопада. Стога Црква, која је примила у наслеђе да настави дело Христово и бди над човечанством до Његовог другог доласка, не може остати равнодушна кад земаљска власт руши Град Христов, када тајно или јавно васпоставља царство Сатане или кад физички истребљује род људски. На сваки такав покушај, Црква одговара својом посебном политиком.“(4,20)

Из те перспективе је јасно да Црква не може да ћути кад у Србији истоБолни намећу своје ставове. Од чега истоБолни болују? Зна се: не само од антихришћанства, него и од противуставне самовоље. Противуставна самовоља је основна болест самопроглашених „људскоправаша“ у Србији. Правни патриотизам нам, дакле, налаже да се боримо за истину и правду у законима земље Србије. Јер, правда држи земљу и градове.

ifamnews.com

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.