ВИЈЕК НАКОН ВЕЛИКОГ РАТА: „Ево нас пред Београдом, тако жељеним циљем“

…Ево нас пред Београдом, тако жељеним циљем. Стигли смо око 10 сати прије подне. Стигао сам кући око 11 сати прије подне. Код куће сам затекао Секу и Мајку. Хвала Богу, кад сам их затекао живе и здраве. Око подне, дошли су отац и Никола. Само је код Николе промјена велика, а код осталих нема. Што се тиче вароши, има великих промјена. Суморан и мрачан, а нарочито много порушен. Свијет је нов, старога нема, као да је сав изумро“.

Ове ријечи написао је давне 1919. године Драгољуб Ранковић, ђак наредник из Београда, који је мобилисан у јесен 1914. године.

Прошао је и Солунски фронт, на којем је 1916. године рањен у ногу, а вријеме до краја рата провео је у француским војним болницама по сјеверној Африци.

„У свој родни град вратио се тек 16. априла 1919, као инвалид. Путовање је било дуго и напорно“, објаснио је историчар Данило Шаренац за Б92.нет.

Млади Драгољуб само је један од многих који су успјели да се живи врате у своју земљу након Првог свјетског рата, једним од највећих ратних сукоба у историји у којем је учествовао готово цијели свијет.

Данас се, наиме, обиљежава тачно 100 година од примирја, а француски предсједник Емануел Макрон и њемачка канцеларка Ангела Меркел састаће се на заједничкој церемонији у вагону у којем је на данашњи дан 1918. године потписано примирје након четворогодишњег рата.

На тај начин ће симболично бити обиљежен крај једног од најжешћих ратова – Великог рата, а у којем је, према процјенама историчара, Србија изгубила готово трећину свог становништва.

Многи од њих сматрају и да се деценијама након Првог свјетског рата становништво није ни у потпуности опоравило, а поготово не двије деценије касније, када је Србија ушла и у Други свјетски рат.

Ослобођење Србије почело је пробојом Солунског фронта средином септембра 1918. године, а већ крајем септембра, тачније 29., Бугарска је капитулирала. Српска војска наставља да ослобађа територије, па су тако већ почетком октобра ослобођени Врање, Владичин хан, Грделица, Лесковац…, а 12. октобра српска војска успјела је да дође до Ниша.

Код овог града, наиме, вођене су последње велике борбе са њемачком војском на тлу Србије. У српској војсци постојала је јака жеља да баш она остане упамћена као ослободилац Србије.

Нису жељели, објашњава Шаренац, да се касније прича да су Србију ослободили Французи и остали савезници. Зато су српски војници, како се у народу то често приповједа, „били бржи од коња“, а све у жељи да баш они освоје Београд и Србију.

Београд је ослобођен 1. новембра, а престоница Србије била је један од најразоренијих градова Европе. Српска војска је тог дана ушла у готово пуст град, под командом војводе Петра Бојовића, а само неколико дана раније одиграле су се праве борбе код Ниша.

„Зато су и прије консултовања са Французима, кренули у ослобођење Ниша“, рекао је Шаренац и додао да је српска војска у ослобађање територија од окупатора након Ниша ишла искључиво у договору са савезницима.

„Најважније је ослобођење Ниша јер су се ту водиле најжешће борбе, а некако је заборављено. Аустријанце више не занимају борбе јер се повлаче, али су Њемци ти који не желе да падну у ропство и они који напуштају цијели тај дио. Они то врло озбиљно схватају до последњег момента и Срби се с њима жестоко боре“, истакао је Шаренац.

Борбе код Ниша су трајале пуна три дана, а после тога готово и да није било већих „пушкарања“.

„Када се дошло до ослобођења Београда ту више није било оних великих борби. Ослободиоци улазе практично у слободан град, Аустријанци се повлаче и предају и тада се већ практично распала Аустроугарска.

Већи је проблем био како спријечити пљачку и безвлашће, поготово када се пређу Сава и Дрина, јер није се знало како ће која етничка заједница, а поготово њемачка и мађарска да реагују на појаву српске војске“, објашњава.

Требало је и сачувати, али и одредити гдје су границе, тачније где ће она бити на сјеверу и шта се дешава на словеначко-аустријској и осталим границама.

„Такође, кошкања су и на словеначко-аустријској граници, италијанско-словеначкој граници и било је питање стићи што пре и поставити ту границу. Тако да то треба узети у обзир, то је један велики напор за српску војску, то су људи који нису видели своје породице можда још и од 1914. године (можда су добили одсуство два-три дана) и оно што највећи број људи не зна је да је највећи број људи демобилисан тек 1921. године“, нагласио је Шаренац.

То је било, поручује, озбиљно хуманитарно питање – шта радити са тим људима који су већ седам година у рату.

Њих су држали на границама јер „желите те поуздане и искусне људе на словеначкој и албанској граници која већ тада добија неки призвук који је имала 1990-их година, опасног мјеста, које је у међуратној Југославији постало познато као ‘југословенски Сибир“.