Велики је дуг наш пред Русијом: 110 година откако је Николај Романов заратио са светом због Србије

Срби не смеју да забораве како је руски цар Николај Други Романов због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у којем је изгубио државу, круну, породицу и живот. На данашњи дан пре 110 година Немачка је објавила рат Царској Русији као одговор на мобилизацију и припремање помоћи братској Краљевини Србији у Великом рату (Првом светском рату).

У Русији је овај дан обележава као Дан сећања на руске војнике погинуле у Првом светском рату.

Наиме, након Сарајевског атентата Аустроугарска је Србији послала ултиматум који се и дан-данас памти као „најужаснији документ који је једна држава уручила другој“, престолонаследник Александар Карађорђевић је решио да се за помоћ прво обрати Русији.

Већ сутрадан престолонаследник Александар послао је телеграм за Петроград обавештавајући цара Николаја о ултиматуму Аустријанаца и са апелом „племенитом словенском срцу“ за помоћ.

„Дат нам је сувише кратак рок. Можда ћемо по истеку тог рока бити нападнути од стране аустроугарске војске која се концентрише на нашој граници. Нисмо у стању да се одбранимо и молимо Вас, величанство, да нам притекнете у помоћ што је могуће пре. Много цењена добра воља коју сте, Величанство, толико пута показали према нама улива нам чврсту веру да и овог пута наш апел Вашем племенитом словенском срцу неће остати без одјека. У овом критичном тренутку изражавам осећања српског народа молећи Вас, величанство, да се заинтересујете за судбину Краљевине Србије“, молио је српски краљевић.

Руски цар Николај Други Романов, који је са забринутошћу пратио читаву ситуацију, одговара:

„Обративши ми се у тренутку необично тешком, Ваше краљевско височанство није се преварило у осећајима којима сам обузет према Њему, као ни у мојој срдачној наклоности према Српском народу. Садашња ситуација привлачи моју најозбиљнију пажњу и моја се влада труди свом снагом да уравна тешкоће које су се појавиле. Ни најмање не сумњам да Ваше височанство и Краљевска Влада неће потпомоћи овај посао, чинећи све што може да се дође до решења које би отклонило нов рат и сачувало достојанство Србије“, пише руски цар и додаје:

„Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори тежиће томе циљу. Ако пак не успемо, упркос нашој најискренијој жељи, нека Ваше височанство буде уверено да ни у том случају Русија неће напустити Србију.“

Наредног 28. јула 1914. двојна монархија отпочела је бомбардовање Београда и Краљевине Србије. Први топовски хици испаљени су са брода „Бодрог“.

„Аустрија нам је објавила рат. То је њен крај. Бог ће нам дати победу“, речи су председника Владе Краљевине Србије Николе Пашића 28. јула 1914. године.

Само четири дана касније, 1. августа 1914. године, Немачка је објавила рат Царској Русији као одговор на мобилизацију и припремање помоћи братској Краљевини Србији.

Велики рат је вођен између два савеза – Централних сила (Немачка, Аустроугарска, Турска и Бугарска) и блока Антанте (Русија, Француска, Велика Британија, уз придружене Краљевину Србију, Краљевину Црну Гору и Краљевину Белгију).

Први светски рат сведочанство је братских нераскидивих веза Србије и Русије указује председник Удружење ратних добровољаца 1912–1918. Никола Филиповић за РТ Балкан.

„Како је већ рат узео светски замах, Царска Русија је и званично пружила помоћ Краљевини Србији. Црноморска флота је Дунавом допремила топове, муницију и бале сламе за коње до Смедерева и Београда“, наводи Филиповић.

Наш саговорник објашњава да је руски цар Николај у наредним годинама помогао финансијски, материјално и политички формирање Прве српске добровољачке дивизије у Добруџи.

„Генерал Алексеј Алексејевич Брусилов маестралном тактиком командовања руском армијом успео је 1916. да део притиска са солунског фронта пребаци на источни фронт. Руски експедициони корпус, касније, упућен је као помоћ на Солунски фронт“, истиче председник најстаријег удружења добровољаца на Балкану.

Русија је, објашњава наш саговорник, прихватила и Србе „дезертере“ двојне монархије, који нису хтели да пуцају на своју словенску браћу и упућени су преко Сибира и Манџурије на Солунски фронт.

„Краљевина Југославија је део дуга према Русији вратила прихватањем белогардејских руских имиграната после октобарске револуције, а Први светски рат сведочанство је братских нераскидивих веза Србије и Русије“, наглашава Филиповић.

Процењено је да је до октобарске револуције живот изгубило 1,3 милиона руских војника, док је заробљено било приближно четири милиона.
„Велики је дуг наш пред Русијом“

Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.

Владика Николај Велимировић у беседи тога дана рекао је „савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују“.

„Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти“, беседио је владика.

Објашњавао је владика да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа, питајући се смемо ли ми то да заборавимо и смемо ли прећутати пред небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас.

„Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском“, говорио је владика Николај Велимировић.

Руси су, казао је, „у наше дане поновили косовску драму“.

„Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена“, указао је владика и истакао:

„Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Цар Николај Други је изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим.

За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године.

У Русији се овај дан обележава као Дан сећања на руске војнике погинуле у Првом светском рату.