Вечно инспирисана да Србе назива злочинцима: Наташа Кандић на листи најинспиративнијих жена света

Британски јавни сервис уврстио је оснивача Фонда за хуманитарно право на листу 100 најутицајнијих жена, што је Србију једнако изненадило као и њена номинација за Нобелову награду

Изненадила се Наташа Кандић оба пута кад су је номиновали за Нобелову награду. Изненадила се и Србија. А замислите тек запрепашћења и ње и Србије, а нарочито њених бивших запослених који су је ове године тужили за мобинг, када су видели да ју је Би-Би-Си уврстио на листу 100 најутицајнијих и најинспиративнијих жена света.

Раме уз раме са бившом првом дамом САД Мишел Обамом, активисткињом за људска права Амал Клуни, холивудскуом звездом Америком Ферером или феминистичком иконом Глоријом Штајнем, стала је, дакле, и „наша“ Кандићка. Уредништво Би-Би-Сија, пуком срећом ове даме није рангирало – јер било би незгодно када би се, овако инспиративне, посвађале која је утицајнија.

„Откако су избиле борбе у бившој Југославији почетком деведесетих, Наташа Кандић је документовала ратне злочине, укључујући силовања, мучења, убиства и отмице. Пред Судом за ратне злочине у Београду заступала је породице жртава различитих националности и била део групе која је критички испитивала политику владе српског моћника Слободана Милошевића према Косову“, наводи се у образложењу одлуке британског јавног сервиса.

Кандићка је, каже се, оснивач Фонда за хуманитарно право, „често хваљеног због непристрасних истрага о ратним злочинима“, а помогла је у организацији Мреже за помирење РЕКОМ, која настоји да утврди чињенице о балканским ратовима, у којима је страдало око 130.000 људи.

Благо нама са тако непристрасном и храбром активисткињом!

Невоља је само што је, као и у свакој западној бајци, и у овој, у којој је главна јунакиња Наташа Кандић – отровна јабука „непристрасности“ уваљена Србији.

А Кандићка се за своје каријере специјализовала за узгој управо ових сорти.

Ако њу питате, Срби су криви за све – од прогона из раја, крсташких ратова и истребљења Индијанаца, преко ратова деведесетих, па све до дешавања на КиМ.

И када би ванземаљци кренули да колонизују планету, сигурно је да би Кандићева, у њиховом ДНК нашла довољно доказа да оптужи Србе.

Ствар је једноставна – неко болује од агорафобије, неко од арахнофобије, има и оних који су огрезли у ксенофобију – док шефица Фонда за хуманитарно право, по свему судећи, хронично пати од србофобије. Тачније, најмање она пати – пате сви око ње.

Јер, где други виде национални понос, она види идеје великосрпства. Онде где су српске жртве, њено око уочава српске злочинце. На помен Рачка и Сребренице из „боркиње за људска права“ пред вашим очима ће се трансформисати у жену која је спремна да и физичком борбом доказује српски грех.

Због прича о ултимативној српској кривици, геноциду и оправдавању НАТО бомбардовања, ова хуманитарка која је уједно један од главних разлога због кога је у српски језик ушао израз „аутошовинизам“, неретко се у јавности креће уз заштиту полицијских кордона.

Иако се неколико пута показало да би органи реда требало да спашавају друге ако је она у близини.

То је можда најбоље искусио тада седамдесетогодишњи Србин из Пећи Никола Поповић који је, пре двадесетак година, на скупу поводом Међународног дана несталих тражећи истину о сину, од Кандићке добио шамар.

 

Тешко је побројити „заслуге“ због којих је Кандићка стигла на листу најинспиративнијих жена света.

 

Јер, својим ставовима, Кандићева је саму себе позиционирала као једну од најомраженијих јавних личности – њене поступке попут одласка у скупштину тзв. Косова да присуствује проглашењу његове независности, и изјаве, да је до „Олује“ дошло и због српске одговорности, као и да ОВК није терористичка организација – тешко успева да свари и највећи српски мазохиста.

Истини за вољу, зна она и да изненади – па смо тако сви морали да два пута проверимо вест да је Кандићка од Тачија затражила да Србима у Ђаковици омогући да посете цркву, или информацију да је игумана Високих Дечана Саву Јањића бранила од срамотних оптужби такозваног Савета за заштиту људских права на Косову.

 

С неверицом је дочекана и њена изјава, односно признање да је хрватска војска 1995. бомбардовала српску избегличку колону у којој је погинуло најмање шесторо деце. А ништа мање шокантно није било ни када је стала у заштиту осамдесетогодишњег Србина са Космета коме је полиција тзв. Косова упала у кућу само због тога што носи шајкачу. Да ли се то Кандићева присетила својих корена, питали смо се?

Но, врло брзо нас ова хуманитарка врати у реалност поручујући да „бар једна школа у Србији треба да носи име ‘Исмаил Кадаре'“, или да у Србији из јавне и политичке комуникације дефакто признањем треба да нестане „језик мржње – тзв. држава Косово, тзв. премијер Курти, тзв. Албанци“.

Више пута одликована, углавном на Западу, Кандићева је, осим што се нашла на Би-Би-Сијевој листи најутицајнијих жена света и поносни носилац и две номинације за Нобелову награду. Јер што је она гора од, рецимо НАТО-а, Тонија Блера или Била Клинтона?

 

„Нобел за издају“, тврдили су тада незадовољни Заветници.

 

„Њен Фонд за хуманитарно право, финансијски подржан од стране Савета Европе, Сорошевог Фонда за отворено друштво и америчке Националне задужбине за демократију (НЕД), под изговором да истражује ратне злочине на Западном Балкану, служи да оправда интервенције трупа земаља чланица НАТО-а против СР Југославије како током грађанског рата од 1991. до 1995, тако и током рата на Косову 1998-1999. године. Под маском ‘борбе за помирење и људска права’, ова фондација наставља са ратнохушкачком политиком, трудећи се да до помирења међу народима бивше СФРЈ никад не дође“, коментарисали су из Нове комунистичке партије Југославије.

 

Из ког ли је, онда разлога, Кандићка сада добила место на Би-Би-Сијевој листи најутицајнијих жена? Можда је њихов критеријум био насиље над радницима?