Василије Крестић: Мрзитељи Србије срамно умањују све наше жртве

Срамно и издајнички се односимо према нашим недужним жртвама. Мислим пре свега на све учесталије покушаје неоснованог смањивања српских жртава, каже академик Крестић.

Кад човек зађе у дубоке године (а мени је деведесета), кад иза себе остави више од пола века рада у науци, чији резултати су многи томови књига и више стотина библиографских јединица, па онда добије и највишу награду АП Војводине „Михајло Пупин“, без лажне скромности мора бити задовољан. Не зато што то признање поткрепљује старачку сујету, већ зато што је оно формална и стварна потврда да вишедеценијски труд и научни учинак нису били узалудни.

Овим речима, искреним и без „фемкања“, како би то рекли у његовој родној Ђали у Банату, академик Василије Крестић открива за „Новости“ да му је велика част што ће у четвртак у Новом Саду, на дан 103. годишњице присаједињења Бачке, Баната, Барање и Срема Краљевини Србији, примити награду која носи име свог великог претходника, такође Банаћанина, Пупина. Завичају, земљацима и васцелом српском роду академик Крестић одужио се капиталним делима „Срби у Угарској (1790-1918)“, „Историјом српске штампе у Угарској 1791-1914“, „Из прошлости Срема, Бачке и Баната“…

Како доживљавате тврдње да Војводина има континуитет из Аустрије, односно Аустроугарске, упркос историјској чињеници да као целина у том периоду никада није постојала?

У последње време има више разних врста кривотворитеља наше историје. Не мислим да је то случајно и безазлено. Зло је у томе што се тим кривотворитељима поклања много пажње у нашим медијима, што они неретко имају подршку и у неким органима власти. Они који се данас позивају на прошла времена, из доба Аустрије и Аустроугарске, и ту траже историјске основе за што ширу аутономију, чак и за одвајање од Србије, не могу наћи здраве и поуздане доказе за своје тежње. Стога они фалсификују историју, па неки међу њима тврде да је Војводство Србија и Тамишки Банат, која је створена 1849, била круновина. Ако је Војводство, како ти фалсификатори тврде, 1849. постала круновима, онда би она данас могла да буде потпуно независна државноправна целина.

Није ли у корену те идеје жеља да се обезвреди историјски учинак аустроугарских Срба, који су, како често истичете, увек били понос и дика целог Српства?

Идеја о стварању засебне аутономне српске територије на подручју Аустрије и Угарске настала је убрзо после Велике сеобе Срба 1690. године. Смисао и циљ те идеје, у сва потоња времена, био је у томе да се њеним остварењем очува национална и верска-православна индивидуалност Срба, да се њоме брани од германизације и мађаризације и од насилног унијаћења. Никаквог спора нема у томе да је идеја о стварању Војводине била српска. Намера да се на предстојећем попису омогући национално опредељење „Војвођанин“ је у својој суштини антисрпска. Она је супротна читавој историји Срба у Аустрији и Аустроугарској који су тежили стварању своје посебне аутономне територије.

Зашто је чувени Меморандум САНУ, у чијем стварању сте учествовали, актуелан и после 35 година у дневној политици?

Меморандум данас највише помињу они који га, из њима знаних разлога осуђују и у њему налазе само зле намере. По правилу то су они који нису наклоњени Србији и Србима, који у њима увек налазе разлоге да их сумњиче, нападају и критикују. За њих је Меморандум баук којим застрашују све потенцијалне непријатеље Срба. Све планове и програме Србије, којима она жели да унапреди своје друштво и своју земљу, мрзитељи Србије означавају као нови Меморандум.

Да сте у прилици поново да учествујете у изради тог документа, да ли бисте нешто у њему променили?

Меморандум је написан 1986. године у складу са ондашњим временом и ондашњим националним, државним, економским и културним проблемима у којима се налазила Србија. Временом и догађајима он је превазиђен, јер није ни написан као дугорочни национални и државни програм, како неки покушавају злонамерно да га представе. У том и таквом програму из 1986. ништа битно не бих мењао. У свему сам сагласан с оним што је у њему написано. Колико су жестоке критике тих докумената биле неумесне, и с лошим намерама исконструисане, види се и по томе што чак ниједна осуда Хашког трибунала није изречена на темељу Меморандума. Да је више морала и поштења у критичарима Меморандума они би, када изричу неповољне оцене о том документу, морали о томе да воде рачуна.

Како бисте описали актуелни тренутак у САНУ?

Академија у последње време све више губи ону своју научну физиономију због које је било основано Друштво српске словесности (1841), Српско учено друштво (1864) и Српска академија (1886). Циљ свих тих претходника данашње Академије био је да се баве изучавањем српског језика, српске историје и културе у најширем смислу те речи. Већ дуже време ситуација у САНУ је обрнута. У сваком погледу, а нарочито по бројности, представници егзактних наука су у САНУ заступљенији од представника националних и друштвених наука. Уз пуно уважавање егзактних наука, које су универзалне и њима се баве сви широм света, националним наукама не баве се сви, већ највише ми у Србији. Занемаривање националних наука ће нам се кад-тад тешко осветити.

Супротставили сте се измени Статута САНУ и преименовању Одељења музичке и ликовне уметности у Одељење уметности, али недавно су звање академика добили први режисери. Шта тиме САНУ добија, а шта губи?

Кад сам на Скупштини САНУ устао против промена Статута којима се тражило преименовање назива Одељења музичке и ликовне уметности у Одељење уметности, нисам имао ништа против уметника. Плашио сам се и плашим се да ће том изменом наша Академија још више него што је сада постати један галиматијас у којем ће националне науке бити запостављене још више но што је то сада случај. Залагао сам се за то да Академија сачува своју традиционалну физиономију а да уметници добију своју посебну академију.

Шта спречава САНУ да оживи Одбор за изучавање геноцида почињеног у НДХ, који је основао сада покојни академик Владимир Дедијер, а који је мистериозно угашен после само једног научног скупа?

Не видим да данас има било каквих препрека за оснивање Одбора за изучавање геноцида почињеног у НДХ у Српској академији наука. Међутим, поставља се питање да ли је потребно оснивати такав одбор у Академији кад постоје институти који се посебно баве новијом историјом.

Док се ми, најблаже речено, неодговорно осврћемо на своје жртве, чини се да се читав свет уротио да од Срба, на основу злочина у Сребреници, начини злочинце веће и од Хитлерових нациста?

Рекао бих да се срамно и издајнички односимо према нашим недужним жртвама. Кад то кажем, мислим пре свега на све учесталије покушаје неоснованог смањивања српских жртава не само у Јасеновцу и Независној Држави Хрватској већ, у најновије време, и на жртве у балканским ратовима и у Првом светском рату. Ако ме питате има ли лека нашој националној неслози, рећи ћу – има, али га треба добро осмислити и доследно примењивати.

Као познавалац бурне српско-хрватске историје, верујете ли да би наши међусобни односи једном могли да достигну тачку коректне сарадње на каквој су данас Србија и Мађарска?

Волео бих да грешим, али мислим да се то неће догодити у ближој будућности.

Светски моћници и Космет

Води ли Србија у овом тренутку довољно снажну дипломатску битку за Косово и Метохију?

У међународним односима који се тичу нашег геополитичког простора није лако водити снажну дипломатску битку за Косово и Метохију. Међутим, колико је то могуће мислим да наша држава налази начине да се супротстави светским моћницима. Надам се да ће она истрајати у тој борби, која није лака, већ дуго траје и неће се брзо свршити.