УСЛОВИ, УСЛОВИ: Сребреница, 20 година – требало би да су жртве најважније

Како се ближи годишњица обележавања догађаја у Сребреници, поруке „заинтересованих“ страна су све оштрије, неке чак имплицирају евентуалне будуће конфликте, а у низу таквих је и порука Боде Вебера српском премијеру да треба јасно да каже да не подржава политику, нити режим Милорада Додика.

Вебер, виши саветник Савета за политику демократизације из Берлина, објашњава да се то односи пре свега на Додикове претње сецесијом од Босне и Херцеговине, политику подривања уставног поретка БиХ, а све то, како је рекао у интервјуу Данасу, у суштини онемогућава Србима нормалан и пристојан живот у БиХ.

Уколико би Александар Вучић јасно направио отклон од Додикове политике, то би, тврди Вебер, отворило пут ка процесу договора грађана и народа БиХ, свакако уз значајну помоћ међународне заједнице.

Није то, међутим, једини услов, тачније предлог, који се Вучићу упућује ових дана, уочи годишњице ратног злочина над муслиманским становништвом у Сребреници.

Његов је евентуални одлазак тамо такође био тема уместо праве теме – обележавања једне велике несреће и страдања огромног броја људи, којима се ове године двадесети пут одаје почаст.

Српски премијер је, наиме, најпре сам најавио да ће отићи у Сребреницу 11. јула, али му је затим поручено да тамо није добродошао, а у целу причу је као кључни услов уплетен ратни командант босанских муслимана Насер Орић, ухапшен недавно по међународној потерници, а потом и неколико различитих предлога резолуције о Сребреници.

Затим је, по пуштању Орића из притвора, поручено да је Вучић апсолутно добродошао, а он је сам одлуку о одласку у Сребреницу одложио до 9. јула.

Коначно, „врућ кромпир“ уручен му је тиме што је председник државе Томислав Николић затражио – не зна се да ли у консултацијама с владом или мимо ње – од Русије да стави вето на британску резолуцију о Сребреници у СБ Уједињених нација, чиме је премијера довео у незавиду ситуацију, с обзиром да он на „претње“ разним варијантама резолуција истински настоји да води избалансирану политику.

У одговору на читав контекст те приче, премијер је данас на Опленцу, где је сасвим другим послом био у посети, веома оштро поручио, чини се свим актерима, и домаћим и страним, да Србија неће дозволити да је понижавају, да је у стању да се сама избори и са својим победама и грешкама и демонима, уз опаску:

„А вама Енглези и свима осталима хвала на великом пријатељству које сте нам показали, хвала вам много на томе, а ми Срби чуваћемо себе и свој образ, јер само сами себи можемо образ да укаљамо“.

Иако берлински аналитичар Вебер не верује да је Београд озбиљно тражио договор с Русијом о контрауслугама у случају руског вета у СБ УН, јер, тврди, то би директно супротставило Србију Европској унији и Сједињеним државама, Николић је Русију и званично позвао да учини тај потез, а премијер каже да ће одлуку о одласку у Сребреницу донети до 9. јула.

Шта би се још до тада могло променити, можда доласком немачке канцеларке у Београд 8. јула, можда се у пакету који Немачка сматра да Србија треба да испуни нађе, осим косовских тема, понешто и у вези односа Србије и РС, тек Сребреница ове године обележава 20 година од трагичних догађаја, а уместо почасти жртвама – опет се играју политичке игре.

У међувремену су, од злочина 2005. два суда, Трибунал 2004. и МСП 2007. тај злочин оквалификовали као геноцид, али је та квалификација приписана Војсци РС, тачније њеним деловима, а не Србији, нити српском народу

Професор Тибор Варади је, још на почетку читаве игре с резолуцијом упозорио да је ту реч о ујдурми коју праве политика и политичари, објаснивши да је, што се одговорности тиче, све кристално јасно, управо кроз поменуте две пресуде, због чега, навео је, не треба беспотребно правити проблем с резолуцијом.

Догађаји су, међутим, Варадијев правни став учинили ирелевантним.

Премијер је, у данашњој изјави био изричит да ће резолуција, усвојена или одбијена, свакако утицати на Србију, нагласио да ће отпор против ње бити политички миран, те поновио да је Србија мала земља, да нема права да очекује нешто од великих сила, попут вета од Русије на резолуције, већ само од себе, своје владе и народа.

Двадесет је година од незапамћеног злочина, а политичке игре и међународни интереси прекрили су бол и жаљење због невиних жртава.

Поигравајући се чак њима, на пример, градоначелник је Сребренице условио церемонију обележавања пуштањем из затвора доказаног злочинца.

А велике су силе резолуцијом, па контрарезолуцијом и сада миксовањем два текста решиле да и на том случају подсете на своје велике улоге у нашим малим земљама.

Делом и због тога, премијер је Вучић приметио да су аутори резолуције бринули само о правној квалификацији дела.

Не желећи да у ту сферу залази, каже да ниједног тренутка нити је нешто потврђивао, нити негирао, односно, да ниједног тренутка није говорио правној квалификацији дела.

Насупрот томе, додаје, Србија све време говори о жртвама, „о томе како морамо да одамо поштовање муслиманским, бошњачким жртвама, баш као што их одајемо и српским“.

„И у томе јесте величина нашег народа – ми говоримо о људима и о њиховим судбинама, а они нам све време, лажно причајући о судбинама људи, говоре о правној квалификацији дела да бисмо имали правне и политичке последице. То је суштина свега“, рекао је Вучић за РТС.

Жртве су одавно пребројане, само је сада питање ко ће им се и лично поклонити, а коме су очигледно послужиле за нове поене у подели моћи на светској политичкој сцени.

Тагови: БиХ, Милорад Додик, Сребреница