УБИЦЕ СЛОБОДНО ШЕТАЈУ СЕЛОМ: Старо Грацко још плаче за убијеним жетеоцима

Четрнаест Срба, мјештана Старог Грацка, код Липљана, измасакрирано је на њиви 22. јула 1999. године док су сабирали жито да би преживјели.

Владика Теодосије каже да су они тиме уврштени у ред мученика цркве Христове, а његове ријечи, тјешећи једни друге, понављају мајке, сестре, супруге, дјеца страдалника, као и остали чланови родбине и пријатељи.

Парастос, који се годинама служи у центру села, умјесто на гробљу, опомена је за оне који су наручили и починили један од највећих злочина над Србима на Космету.

У овом селу, у коме су од 1924. до 1932. године насељени Херцеговци да буду на испомоћи чуварима старе српске границе, парастос је пуних 16 година једини догађај у години.

Испред мермерне плоче са именима жетелаца и жртава НАТО напада окупљају се уцвијељене мајке да, са насљедницима и удовицама, сузама „умију“ имена страдалника јер на гробље не излазе пошто Косовска полиција и КФОР тврде да је гробље – минирано!

У те њихове тврдње, као и наводе да се не знају наручиоци и починиоци злочина, нико у селу не вјерује.

У то сумњају Живићи, Јанићијевићи, Марковићи, Кораћи, Одаловићи, Ћирковићи… Свих преосталих 250 од близу хиљаду Херцеговаца, колико их је до злочина живјело у селу.

Терористичке власти, како их називају мјештани, претвориле су Старо Грацко
/село у којем су до 1999. године живјели најбогатији Срби у централном дијелу Косова, па и шире/ у симбол владавине безакоња и прашуме.

Како тврде мјештани, убице се слободно шетају селом и мјеркају парцеле у власништву породица убијених.

Српска нога није од момента злочина крочила на стотине хектара ораница у власништву страдалника.

Већина власника не зна ко сада њиве преорава, нити, у општини којом владају окорјели припадници бивше терористичке ОВК, прихватају захтјеве мјештана да се уведе забрана кориштења те земље.

Мјештани нерадо говоре о злочинцима. Страхују, како каже Срни Љубица Живић, мајка убијених Радета и Јовице, за животе немоћне и назаштићене дјеце, која већ схватају да су њихови очеви страдали само зато што су се одважили да – покупе жито да би преживјели.

Зна се да је УНМИК полиција 2007. године у сусједном селу Велики Алаш ухапсила Малзума Битићија јер је у његовој кући пронађена документација која је указивала да се ту налази штаб такозване ОВК и да је он један од извршилаца масакра над жетеоцима.

Међутим, чувени „алиби“ /недостатак доказа/, којим се пред правосудним органима бране сви до једног починиоци злочина над Србима, примијењен је и у његовом случају, па су УНИМИК и Еулекс затворили случај.

У селу, у коме мук и тишина одражавају немоћ и безнађе, ипак се надају да ће рука правде стићи злочинце и да ће, осим њих, одговарати и Бернар Кушенер, први цивилни администратор Косова и Метохије, у чије вријеме је масакр почињен.

Породице страдалника истичу да су стотинама пута давали изјаве о осумњиченима и да су тражили да се истрага заснује на Кушнеровом саслушању и на саслушању британског команданта КФОР-а, у чијој је зони одговорности било Старо Грацко.

И данас их вријеђа Кушнерова изјава да су „Албанци много страдали и да су ране свјеже и болне“, што су Срби схватили као правдање масакра.

Те речи Кушнер је изговорио на дан сахране, дајуће гаранције да ће починиоци бити пронађени.

Понудио је и награду од милион марака ономе ко дојави било какву информацију о злочинцима.

Мјештани, међутим, вјерују да је та награда припала управо ономе ко је требало /а није/ да пред лице правде изведе Тачијеве саборце одговорне за убиство Милована Јовановића, Јовице и Рада Живића, Андрије Одаловића, Слободана, Мила, Новице и Момира Јаницијевића, Станимира и Бошка Декића, Саше и Љубише Цвејића, Николе Стојановић и Миодрага Тепшића.

Тагови: Парастос, Старо Грацко, Убијени