У СУСРЕТ ТУЖНОЈ ГОДИШЊИЦИ: Има ли живота после „Олује“?
Фото: Спутњик/АФП
Кроз Србију је од 1991. године прошло више од милион избеглица и интерно расељених. Двадесету годишњицу „Олује“ Душанка и Милан Пјевалица из Книна дочекују у колективном центру у Београду, трећем привременом смештају у Србији, где су последњих тринаест година.
„Читав дан су нас бомбардовали“, присећа се Душанка Пјевалица 4. августа 1995. године, дана када је заувек напустила свој дом и дотадашњи живот у идиличном месту северне Далмације. Тог дана јој је млађем сину рођендан. Покупила је њега и старије дете и отишла у родно село надомак Книна. Муж, иначе наставник биологије, рекао јој је да остаје у цивилној заштити, да не напушта град под гранатама и бомбама, да би помогао другима.
„Кад сам дошла тамо, људи су се већ спремали за збег. Три дана и три ноћи у колони смо путовали до Србије. Рођаци су нас сместили у Лединце, у гаражу, нису имали боље. Ништа нисмо знали за Милана, неко каже да је виђен у колони, неко да није, били су то баш тешки дани“, присећа се са уздахом Душанка.
После месец и по дана Милан је из заробљеништва дошао у Србију. Имао је среће, Унпрофор му је спасао главу. Заробила га је вараждинска јединица. У Вараждину је служио ЈНА.
Живот у гаражи
„У тој гаражи смо били годину дана, он је ишао свакога дана да тражи смештај, било нас је седморо у једној просторији. У гаражи, у гаражи смо живели“, каже Душанка кроз сузе.
Прешли су у привремени смештај, у коме су остали шест година, док хотел у Чортановцима није изгорео у пожару. Од тада живе у баракама у Крњачи. У једној просторији која је и дневна и спаваћа соба, кухиња…
Већина „људи са трактора“ поново има свој кров над главом, али Милан и Душанка то нису успели да пруже својој деци. Кажу да после свега не мрзе никога, ни оне који су их отерали. Боли их само то што их за све ове године нико није, како кажу, погледао као људе. Сматрају да су оштећени неправедном расподелом станова.
„Само нека нас већ једном збрину, мени да дају и ову бараку, да кажу, сада је твоја, била бих задовољна, јер би престало ово мрцварење“, каже Душанка.
Хрватска се „извукла“ на Европу
После „Олује“ у Србији је формирано преко 700 колективних центара у којима је било смештено више од 60.000 људи. Државе региона решиле су 2008. године да затворе избегличко питање. Нажалост, до реализације Сарајевске декларације никада није дошло, јер Хрватска није желела да реши проблем пензија и Србима врати станарска права.
Европа је Србију ипак прогласила земљом са продуженим избеглиштвом, што је обезбедило даље прикупљање новца донатора. Нерешено је остало стамбено питање нешто више од хиљаду људи у десет центара. Један од њих је и овај у Крњачи где су смештени Душанка и Милан, каже Ивана Ћурко из Комесаријата за избеглице.
„Хрватска и даље не испуњава услове за повратак, људима не обнавља куће, стамбено збрињавање иде лоше, откуп станова никако. Мислим да је УНХЦР прошле године погрешио са укидањем статуса избеглица, да је то била политичка одлука, јер како да држава чланица ЕУ има избеглице“, каже Ћурко.
У току је спровођење регионалног стамбеног пројекта, са 80 милиона евра биће збринуто још 4.500 породица.
Сузе, смех и оптимизам
Иако годинама животаре у 30 квадрата влажне бараке, Душанка и Милан не губе наду. Кажу да је најважније да су деца здрава. Једног дана мораће да негде буду трајно смештени, центар ће бити затворен.
„Плачем и смејем се у исто време, шта да радим, некада морам да се испуцам, такав је живот, једном и ово мора престати“, каже ведра Далматинка, и додаје да прославу „Олује“ на телевизији никада не гледа.
„Не смем да гледам, да чујем шта говоре, разбила бих телевизор“, каже уз осмех Душанка Пјевалица.
