У граду остало још седморо Срба: Одлазак баке Лепосаве, једне од последњих Српкиња у Приштини

У Приштини је у изнајмљеном стану преминула Лепосава Стојановић (91), једна од последњих Српкиња у Приштини. Вест о смрти баке Лепосаве за РТВ Ким потврдио је др Александар Чановић, који се годинама бринуо о старици.

Бака Лепосава, јавља РТВ Ким, постала је позната јавности пошто је градска власт одлучила да исели станаре у насељу „Павиљон Б“, у центру града, где је она живела заједно са својим комшијама Албанцима.

„Лепосава се дуго борила да остане у свом стану, али је након рушења зграде у ‘Павиљону Б’ због изградње градске гараже ипак морала да се исели. Од тада је живела у изнајмљеном стану у Приштини, а кирију је плаћала Општина Приштина. Никада није напуштала Приштину, а у свом стану је живела сама након смрти супруга. Са комшијама Албанцима била је у добрим односима, како је говорила, а неки од њих су јој и помагали“, пренела је РТВ Ким.

Биће сахрањена у Нишу, потврдио је за РТВ Ким др Чановић.

После смрти баке Лепосаве, у Приштини је, ако је веровати неким новијим подацима, остало још седморо Срба, од 40.000 колико их је у главном граду јужне српске покрајине живело до 1999. године. У амбуланту, близу центра града, у коју су њих осморо, сад седморо, могли да оду да им лекар тамо измери притисак ниво шећера у крви, пре месец дана упали су косовски специјалци под изговором да се тамо одвијају некакве шпијунске активности.

Смрт баке Лепосаве растужила је јуче Србе и јужно и северно од Ибра. Подсетила је на тужну судбину једног народа који полако, тихо, нестаје са ових простора.

Подсетила је јуче смрт баке Лепосаве и на још једну судбину, судбину Иванке Беловић која је годинама била једина, последња Српкиња у албанском, јужном делу Косовске Митровице – која је преминула, има томе непуних десетак година – тихо, као и бака Лепосава – „смрћу Срба са Косова и Метохије“, како је то једном написао колега Михаило Меденица.

Бака Иванка живела је у слепој, узаној улици која је некад носила име Хајдук Вељка, на пар стотина метара од цркве у јужном делу Митровице која је горела за време мартовског погрома, и која је после добила име неког терористе из УЧК. У кућици са леве стране, заклоњеној од погледа са улице високом дрвеном тарабом.

Те 2011. године кад сам је последњи пут видео, на одласку поклонила ми је две црвене јабуке са стабла које је у дворишту, за летњих врућина правило хлад.

„Сине мој, дођи опет, да проговорим реч, онијемљех од ћутања“, рекла ми је пратећи ме до капије коју је после за мном замандалила, спустила тешки засун.

Вест да је умрла Иванка после је недељама путовала с оне на ову страну Ибра. Кад је стигла на ову страну, сећам се, никога није посебно погодила, као да је у Митровици, на албанској страни, са ограде отпао пармак па ће га неко заковати, вратити на његово место.

А, месец дана раније, умрла је последња Српкиња у Митровици. Последња!

Јужна Митровица тада се само придружила дугом списку градова, места и села на Косову и Метохији у којима нема више ни једног јединог Србина.

„Тај списак је полако али сигурно све дужи и дужи, све док једног дана не буде закључен и док на њему не буду сва места и сва села и сви засеоци и сви градови са Косова и Метохије“, рекао ми је тада, јетко и тужно, очију пуних суза, неверице, пријатељ са Космета.

Оног дана, била је зима већ кад смо који сат поседели у њеној кућици, Иванка ми је причала да је ишла једном на гробље у јужном делу града, непун километар од њене куће, да тамо тражи гроб и споменик свог мужа, животног сапутника – није нашла ни гроба ни споменика.

Причала ми је Иванка тог децембарског дана док смо седели крај фуруне у соби у којој су на прозоре навучене ролетне, и то по ваздан, о старом Албанцу, комшији. Без њега би, рекла ми је, умрла од глади. Он јој доносио сира и хлеба кад је без трунке брашна остајала. Бог му дао, рекли смо тада обоје и прекрстили се!

Умро је пре Иванке. Она после месецима није излазила из свог дворишта у улици која носи име неког терористе из УЧK. Није било старог Албанца да јој закуца на врата. Она, само што није онијемљела од ћутања. У ствари, и онијемљела би да није било керуше Жуће. Са њом се Иванка данима разговарала.

„Ова улица некада је била српска. У њој живели све сами Срби. Носила име Хајдук Вељка. Онда је дошао један Албанац, Србин комшија продао му кућу… После је дошао још један Албанац, па још један… Сада је моја кућа једина српска у целој улици“, причала ми је Иванка оног дана у Митровици.

Сад је читава улица у којој је некада живела Иванка албанска. У кући у црквеној порти, крај саборног храма у јужном делу Митровице сад живи свештеник Ненад Стојановић са супругом и синовима. Они су сада једини Срби у Јужној Митровици.