У дану кад се буде распадала, ЕУ ће примити и нас: Шта Матија жели Србији за свој рођендан

Пре него што се распадну, можда ће да нас приме, тог дана, та нека унија из које је изашла Британија и у којој није Русија, а она се зове – европска!

Овако Матија Бећковић, српски песник који данас, 29. новембра, прославља рођендан, одговара на питање Спутњика зашто сматра да нас Европа не воли. Повод је једна од његових кратких стихованих порука послатих са страница књиге „Онамо намо“, а која гласи – „Волимо Европу као што Европа није волела нас“.

„Примили су све наше суседе, а ми – испуњавамо услове. То је толико увредљиво и да се ја питам не бих никада на то пристао. И долазе сад неки, да их не помињем какви су ауторитети и личности, колико су импресивни и убедљиви, и пред њима ми салутирамо, цокћемо петама и цокулама, а они само што не залазе по кухињама да подигну поклопце да виде шта кувате. Можете мислити, те велике такозване силе имају колоније на другим континентима, боре се да нове отворе у космосу, а нама говоре о великосрпском национализму. И о великој Србији чија мапа личи на зечју кожицу. То је опасност, од те грдосије која би се могла појавити. Тако да се то братство народа – како је обећано без граница и без икаквих проблема – завршило котуровима бодљикаве жице и пушкама иза тих жица и тих милиона које су покренули од својих кућа. Ти су људи вероватно негде чули како ће их дочекати са фанфарама, а дочекују их као најстрашније непријатеље. И сад ми још испуњавамо те услове, мада је то испуњавање услова једна од највећих увреда, док они хоће на Косову, на нашој земљи, да оснују туђу државу.“

Бећковић би Србији, каже, пожелео да се сети себе и да се себи врати.

„Пожелео бих Србији да се врати себи, да се са те дуге странпутице сети себе, да се лиши тих који су јој још претпостављени, да се врати свом крсном имену, да се суочи са истинама, да заврши са расколима…. Да види шта је и које је време у космосу, да на своје основе и темеље дође, да врати људска права свакоме, да прекине са тим рововима из дугога рата који још траје… Да престану расправе ни на чију корист и на свачију штету. Треба да дођемо себи, кажемо десило се нешто што нисмо слутили и можда је то резултат неке непознате молитве. То може бити молитва неког кога нити ко зна нити ће га знати, а чија је реч стигла до неба. Ипак смо се спасили и треба то да знамо. И да завршимо са том навиком да се над нама натреса свако. Пошто се ми никоме ни у шта не мешамо, нити коме шта сметамо нити коме шта наређујемо, али има нека навика која је трајала у једном режиму да ми никад нисмо у праву, навика да су нам сви надређени. Па и сада мало-мало неки би да будемо респиратор за неке државе које не могу да се држе ногу, али могу да нама држе лекције.“