Није никаква новост ни одлазак у иностранство. Само, печалба се сада одужила. У земљу нам се све ређе враћају они који су нешто иметка стекли, па девизе уложили овде у неки посао, а све чешће враћају нам се стари. Србија има 31 државни дом, а бизнис с приватним домовима за старе је процветао. За смештај одраслих опремљено је, према званичним подацима, 249 приватних домова са лиценцом. Број нерегистрованих, а има их, није познат. Истовремено, по подацима статистике, имамо 2.464 објеката државних и 378 приватних предшколских установа – вртића.

Зато смо за стање српског села, као и могуће мере за опоравак питали академика Драгана Шкорића, председник Академијског одбора за село САНУ, пише Политика.

– Ево само неких показатеља пропадања српског села: од 4.709 насеља, чак 1.200 је у фази нестајања. То су села с мање од 100 становника. У 86 одсто села се смањује број становника, пошту нема 2.000, неколико стотина села нема продавницу, око 500 села нема асфалтни пут и везу са светом, 2.700 дечји вртић, у 230 нема основне школе, здравствене установе углавном не постоје, а културне установе су симболично присутне у нашим селима. Као резултат таквог стања у селима, има више од 50.000 празних кућа, а то значи истоветан број угашених газдинстава, много запуштених њива, ливада и пашњака – каже академик Шкорић.

Овај неспорни стручњак види више разлога за сеобу младих људи у градове и иностранство. То су ратови на Балкану, ембарго, уништавање сеоских привредних објеката, повећан је број старачких домаћинстава и велик број социјалних проблема, проблеми здравствене заштите, уништени домови културе и задружни домови. Све ово је утицало негативно на формирање породица и повећање нежењених и неудатих – демографски проблем.

Запостављени лов и туризам, узгој дивљачи, сакупљање шумских плодова су шанса за запошљавање. Држава би могла да додели рецимо по 10 хектара шума и обезбеди основно стадо дивљачи уз ограђивање тог простора и туристичке објекте. Ето могућности за опстанак младих у таквим срединама, наравно, уз изградњу инфраструктуре.

Када је у питању напуштање села, нема битних разлика између Војводине, централне и јужне Србије. Војвођанска села се такође празне, а посебно у Банату према румунској граници. Само једно село Крајишник, некад узорно село, а сада са 140 празних кућа. Много је сличних и тужних примера. Свуда исти проблеми: нестајање привредних, културних субјеката на селима. Млади немају где да се друже у сеоским срединама, па одоше у градове!

Уситњеност поседа и парцела је велик проблем. Удруживање у задруге и друге облике удруживања је решење. Удруживања на савременим принципима требало би да омогуће да поред основне делатности, производња и промет, сељани имају способност организовања и других социјалних делатности као што је сеоски туризам, занатство, домаћа радиност, организовање превоза сеоских ученика до школе, културних и спортских активности, отварање обданишта и домова за старе особе. То је пут за превазилажење проблема на селу.

Политичка акција коју је покренуо министар Милан Кркобабић, уз прихватање предлога Академијског одбора за село САНУ, који се спроводи заједно са Задружним савезима Војводине и Србије путем пројекта „500 задруга у 500 села” за непуне три године дао је резултате. Не треба стати већ ићи даље. Држава је уложила у овај пројекат 1,7 милијарди динара неповратних средстава. Уз новоформирани Национални тим за препород села Србије требало би свестрано прићи обнови, изборити да задругари директно пласирају на домаће и страно тржиште своје производе, а посебно у облику виших фаза прераде.

Будућност српског села требало би градити на младим и образованим робним произвођачима, то се може убрзати доделом 20–50 хектара државне земље где је то могуће, а у брдско-планинским крајевима законским решењима омогућити доделу напуштених имања младим брачним парови на коришћење, наравно, уз финансијске и друге бенефиције.

Горан Волф, Политика