ТРИБИНА „СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У 21. ВЕКУ“; АНТОНИЋ: Наш главни проблем јесте то што нам је држава киднапована, нашу државу су киднаповали

У Амфитеатру Георгије Острогорски на Филозофском факултету у Београду, 24. Децембра је одржана трибина „Српско национално питање у 21. веку“. Трибину је организовала „Група студената социологије“ а говорили су професори Филозофског факултета Милош Ковић и Слободан Антонић, професор Филолошког факултета Мило Ломпар и музичар и адвокат Феђа Димовић.

Трибина је одржана пред дупке пуним амфитеатром. Присуствовали су јој и ратни ветерани којима је публика громогласним аплаузом одала почаст.

Уводничар је указао да је потребно промишљати о српском националном питању и, поврх тога, да је о њему потребно промишљати и на Филозофском факултету у Београду где је оно што би се могло назвати „српским становиштем“ скрајнуто, па и проказано.

Слободан Антонић је истакао да је почаствован позивом да говори на трибини како због броја људи који су се окупили, тако и због еминентних саговорника али најпре због тога што је ово прилика да се на Филозофском факултету чује и нешто друго осим „за све је крив српски национализам“.

Антонић је о српском националном питању – питању Косова, Републике Српске и положају српског народа у Црној Гори – говорио са становишта онога што он сматра сржним проблемом „а то је питање државе“.

„Наш главни проблем по мом мишљењу јесте то што нам је држава киднапована, нашу државу су киднаповали“, започео је своје излагање Антонић. Према његовом мишљењу и када не би било тако, ствари не би биле идеалне али „би сви проблеми имали неку врсту дефиниције и неку врсту пројекта“ како се са њима носити. „Али наша држава више није наша“, подвукао је Антонић.

Он је указао да је у социологији познато како мала, добро организована група људи може да постигне много науштрб веће али неорганизоване и слабије мотивисане групе. „Држава је једна снажна полуга моћи зато што она претпоставља организацију“. Држава је тако, наставио је Антонић, средство које омогућава извођење извесних промена и у извесној мери пројектовање намераваних исхода. Много тога што је могуће са државом као средством без ње или није могуће или је могуће на много тегобнији, ризичнији и неизвеснији начин. „Држава је нешто што омогућава да се ствари регулишу у економији, политици, култури, науци а без државе један народ има много мање шансе да преживи“, подвукао је Антонић.

Антонић је указао да су српску државу киднаповали „људи који су делимично одавде“ и то је „једна врста колонијалне управе“ и „странци који припадају империјалним транснационалним структурама“ који „раде на пацификацији и колонизацији овога терена“.

Антонић је указао да се деловање ових група може видети у различитим сегментима друштвене стварности а он је у излагању истакао неколико таквих подручја.

Указао је на првом месту на привилегованост страних привредника у економији. Према Антонићевим речима привилеговани страни привредници могу да добију дотације које практично значе бесплатну радну снагу неколико година. „Поставља се питање по чему су странци привилеговани у односу на наше предузетнике?“, упитао се Антонић. То по његовим речима потиче отуда „што је наша држава дискриминисана“.

Други пример који је професор Антонић истакао јесте – зашто у бројним страним фирмама нема синдикалног организовања. По његовим речима то је отуда што постоји спрега између страног улагача и домаћих политичких структура – пошто је за оснивање синдиката потребно оформити „иницијативну групу“, имена њених чланова (који још увек нису чланови синдиката па стога не уживају заштиту закона) доспевају волшебним путевима из министарства до страног послодавца и онда ти радници бивају отпуштени. Оваква спрега моћи даље обесхрабрује било какав покушај радничког организовања.

Треће поље где се види да је српска држава киднапована јесу војно–безбедносне структуре. Према Антонићевим речима оне су снажно упрегнуте у трансатлантске структуре моћи и стога су, мање-више, под њиховом будном контролом.

Четврто поље које су споменуте структуре приграбиле јесте подручје културе. Антонић је објаснио како поједини интересни кланови, „формирани још пре Петог октобра и данас контролишу све културне установе“. Ми тако, према Антонићевим речима, имамо једну структуру, издашно финансирану, „која ради на томе да се неоколонијални положај ове земље, а који подразумева да се суверено одлучивање измести из Београда“. Антонић је као пример навео феминистичке организације које су својевремено извеле „акцију“ качења кецеља на споменике у Београду а које – колико год биле опскурне – добијају стотине хиљада и милионе евра за своје „активистичко деловање“. „Ми имамо читаву мрежу људи, организација и институција – државне институције су такође киднаповане – који не да не раде на корист народа него раде против основних интереса овога народа и то је суштински проблем“, подвукао је Антонић.

Он је назначио и на неке правце који, по његовом суду, воде ка превазилажењу ове незавидне ситуације. Основни циљ је „да пробамо да вратимо контролу над сопственом државом“. „То је оно што бисмо прво морали да урадимо ако мислимо било шта да мењамо и да поправљамо“.

„Како ћемо ми да вратимо контролу над својом сопственом државом?“, упитао се Антонић. Антонић је указао да је „сфера културе и мишљења“ важно подручје борбе. Подсетио је како је доминантно економско мишљење утицало на политичке одлуке после 2000. године а да је велики део друштва био наведен да се сагласи са тобоже неутралним, научним експертским мишљењем. „Ако је држава тим путем постепено преузета онда ми морамо ићи тим путем да бисмо је вратили“.

„Морамо да развијамо свест – шта смо. Одговор је: колонија. Где смо? Ми смо на периферији система. И шта треба да урадимо? Морамо да почнемо да враћамо своје институције, да враћамо структуре своје државе. Ово данашња трибина, овај данашњи разговор јесте један од начина да се пробуди та свест“, закључио је Антонић. „Наш задатак је управо то – да ту борбу која се сада води, борбу за враћање душе српског народа, покушамо да добијемо“.

Феђа Димовић је указао на популарну културу као подручје „борбе за вредности“.

Савремена популарна култура, према његовој оцени, настоји да буде пријемчива што ширим масама и стога је често „плитка“ и „питка“. Она је такође и „снажно средство меке моћи“. Штавише, наставио је Димовић, популарна култура има запажено место у ширењу и одржавању западне политичке моћи. Ово место она је потврдила у хладноратовском одмеравању снага где је снага идеологија била одмеравана и кроз популарну културу у чему је Запад несумњиво однео превагу.

Према Димовићевим речима вредносне поруке које се шаљу кроз савремену популарну културу своде се на „хедонизам, конзумеризам, материјализам и грамзивост, успех по сваку цену“. „Циљ је да се уништи традиционални систем вредности народа“. Ове културне матрице утичу посебно на младе у формативним годинама. Један од облика оваквог утицаја јесте и пропаганда одласка из Србије као решења свих проблема. Западни свет се, према Димовићевим речима, приказује некритички док се, с друге стране, о стварности у Србији пише и говори хиперкритички.

Музика је, по Димовићевим речима, поље активне борбе око вредности. Он је указао на Ај-ди-џеј продукцију, која је 2017. постала део Јунајтед групе, која је локални медијски конгломерат у власништву великог америчког инвестиционог фонда којем управља бивши уредник ЦИА Дејвид Петреус. Овај фонд је уложио вишемилионски износ како би се развио овај не нарочито запажени Јутјуб канал и да би од њега створио водећег продуцента музичког садржаја. Овај канал, према Димовићевим речима, најгледанији је међу школском популацијом. Оно што је интересантно јесте да се у власништву истог концерна налази и телевизија Н1 која редовно критикује „ријалити културу“ а да притом нема критичког тона према Ај-ди-џеј продукцији која емитује далеко накарадније садржаје. Штавише, поједини западни медији су крајње афирмативно писали о овој музици као „о новој балканској музици“ која омладину потонулу у друштвено безнађе и очај приближава западним вредносним узусима иако, према Димовићевим речима, није ни у музичком смислу реч ни о чему новом нити оригиналном већ је посреди јефтина копија сличних западних музичких садржаја.

На овакве садржаје, наставио је Димовић, са наклоношћу гледају два, готово непомирљива политичка табора – аутошовинистичка „Друга Србија“ и тренутно владајући кругови. Димовић је прочитао неке особито накарадне „стихове“ из ових песама. Димовић је указао и да се сервиси преко којих се ова музика пласира, смишљено и манипулативно злоупотребљавају. Наиме, песме ове продукције увек се смештају у сам врх „трендова“, алгоритми их стално препоручују а по свој прилици и лажирају податке о гледаности с обзиром на десетине милиона тобожњих прегледа упркос релативне малобројности потенцијалне публике.

Димовић је указао да су се сличне манипулације користиле и у вези са њиховом песмом „Догодине у Призрену“. Она је скидана из „препорука“ на Јутјубу а потом је овај сервис на упит о овој песми прво излиставао песме са неких других канала испред најгледанијег снимка са канала „Београдског синдиката“.

Димовић је на крају истакао да без обзира на ове потешкоће популарна култура, као погодна форма, мора да се користи ради заступања традиционалних и патриотских вредности у јавном простору. Реп музика, наставио је он, као један типично амерички музички облик је код Београдског синдиката послужила за артикулисање патриотских вредности и оријентације. Он је указао да зна за конкретне случајеве када је њихова музика инспирисала и подстакла конкретне људе да унесу промене у свој живот.

Кључно за превазилажење незавидне позиције у култури и шире у друштву, према Димовићевим речима, јесте гледати на ствари из српске позиције и мора се поставити један минималан консензус националних интереса, једна црвена линија преко које се не прелази.

Милош Ковић је своје излагање о „српском националном питању у 21. веку“ отпочео подсећањем на дело историчара Васиља Поповића „Европа и српско питање“ објављено у Београду 1940. године. Васиљ Поповић је под неразјашњеним околностима страдао у Априлском рату већ наредне 1941. године. Тема ове књиге, наставио је Ковић, јесте веза између међународних прилика, политике великих сила и решавања српског питања у 19. веку од 1804. до 1918.

За Васиља Поповића, објаснио је Ковић, српско питање је било питање „слободе“, очувања онога што је стечено још у доба Карађорђа и Милоша, „право српског сељака на приватну својину“ и „право гласа“ (од 1869. у Србији је постојало готово опште право гласа). „Дакле, слобода“, подвукао је Ковић, „очување онога што је традицијска, наслеђена култура чији је корен био у православљу“. Ковић је подвукао да су ове идеје биле присутне али не и општеприхваћене у ондашњем свету – било је то доба царстава а у САД, прекоокеанској „лучи слободе“ у доба кнеза Михајла је било преко четири милиона робова.

„Али је српско питање и ослобођење српског народа у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Старој Србији и Македонији“, наставио је Ковић, „а уколико околности то дозволе ту су и Крајина, Срем, Банат, Бачка и Барања“. Васиљ Поповић је у својој књизи анализирао како је то урадила српска дипломатија и како је то урадила српска војска.

Ковић је указао да „је за нас занимљива посебно 1908. година, година Анексионе кризе, година у којој је Аустро-Угарска противно међународном праву припојила Босну и Херцеговину својим територијама“. Према мишљењу Васиља Поповића Србија и Русија тада су претрпеле пораз и понижење. „Те 1908. односно 1909. године када је завршена Анексиона криза је, пише Васиљ Поповић, постављено српско питање – први пут јавно, Европа је знала да је српско питање постављено. Европа је те 1909. знала да ће бити рата и да тај рат може да почне на Балкану“, рекао је Ковић. Српско питање је, по Васиљу Поповићу, било решено 1918. године формирањем Краљевине СХС.

„Шта је српско питање за нас данас“, упитао се Ковић. Оно је, рекао је, питање „ресуверенизације наше културе“ и „ресуверенизација наше државе“. „Повратак онога што је српска култура нама и нашој култури и повратак контроле над нашом државом“.

„Ми у Црној Гори имамо државу која је некада била српска а која се сада окренула против својих грађана, државу која чини све да завади своје грађане и која се обрушила чак и на Српску православну цркву, имамо Републику Српску која се бори за опстанак и имамо у Србији државу која се окренула против својих грађана на Косову и Метохији, која тражи начин како да их се ослободи и да их преда Великој Албанији или да добије разграничење“.

У промишљању ових задатака, према Ковићу, кључно је питање односа према Западу. Ковић је указао да је српска култура, негде од краја 18. века, ишла путем „програмског позападњачења“ – које је имало и своје добре стране – али је на крају довело до тога да се на сопствену културу и наслеђе гледа туђим очима. Међутим, данас живимо у време, наставио је Ковић, када смо клеветани, блаћени и дехуманизовани управо од стране западних сила. Та злоћудна пропаганда, према Ковићевим речима, подсећа на проказивање Јевреја у фашистичкој Европи пре Холокауста. Та злокобна идеологија наступала је такође под „егидом уједињене Европе“ и одбраном европских вредности од „варварске Русије“, објаснио је Ковић.

Ковић је нагласио да је питање одређивања једног промишљеног односа према Западу кључно. Он каже да је један од могућих путева узимање западних форми али испуњавање српским садржајем – као што су древни српски манастири архитектонску форму узимали из западне романике а унутрашњост су испуњавали живописом инспирисаним источним, византијским богословљем. „Форма се може подражавати, али суштина, срце мора бити светосавско и светолазаревско“, подвукао је Ковић.

„Тај културни образац будућности мора се заснивати на ономе што се потврдило као витално, упоришно, што је издржало најстрашнија искушења у вековима које смо провели без државе, под османском хабзбуршком и млетачком влашћу – то је традицијска, предањска, светосавска и светолазаревска култура“, рекао је Ковић. Та култура мора да буде инклузивна, она мора да узме у обзир и оне елементе које је иза себе оставило Просветитељство и секуларност. Од Светог Саве се, према Ковићевом уверењу, може учити како бити пријемчив према ономе што се може прихватити и како бити непријемчив за оно што се не сме прихватити.

„Наша рука мора бити пружена, пре свега према нашим суседима, па макар и остала у ваздуху она мора бити пружена“, рекао је Ковић.

Ковић је указао да у разумевању распореда сила у данашњем свету треба узети у обзир увиде америчког политиколога Семјуела Хантингтона. Он је на основу чланка у Форин Аферсу 1996. године објавио књигу „Сукоб цивилизација“, и Ковић је рекао да када је прочитао ту књигу у то време деловао му је као „упрошћени, примитивизовани Арнолд Тојнби“. Међутим, потоњи развој је Хантингтону, и његовом централном увиду у важности религија за одређење цивилизација, умногоме дао за право. „Инспирација за њега био је рат у бившој Југославији и дешавања у вези са распадом Совјетског Савеза“.

Према Хантингтону „рат у Југославији је показао да велике државе стају у сукобу на страну оних земаља које припадају њиховом цивилизацијском кругу“.

Хантингтон је ту писао, наставио је Ковић, да ће и политику у западним државама у све већој мери одређивати „питања идентитета“ – то је оно што видимо последњих десетак у готово свим западним државама. Хантингтон је још тада поручивао да би Запад требало да одустане од универзалистичких претензија спрам своје културе.

То нас упућује, наставио је Ковић, ка питању о спољнополитичком ослонцу у нашој будућности. Тај избор мора бити вођен осим реалполитичким сагледавањем ствари и религијским, културним и цивилизацијским обзирима, навео је Ковић.

На крају свог излагања Ковић се вратио разматрањима Васиља Поповића. Поповић наиме говори о времену 1908/1909. када је постављено „српско питање“. „То је време депресије. Деветсто девете су биле велике демонстрације у Београду и Перун Перуновић гусла код споменика Кнеза Михајла. Станислав Винавер каже како су слушали те гусле и ‘осетили да је прошлост дошла по нас’“, рекао је Ковић, „после тога мук, пропаст, једно депресивно стање, Русија се повукла“.

„У том депресивном стању Београд је дочекао вести са Куманова. То каже Милан Кашанин – да Београд није могао да верује у вести са Куманова. А наша војска добија битке, наставља напредовање кроз Македонију и испуњава заветну идеју ослобођења Косова“.

Ковић је објаснио да Дисова и Пандуревићева поезија врло сликовито показују тадашње „преовлађујуће стање духа“. „И зато је Скерлић тако бесомучно војевао, политички мотивисан против те врсте Fin de siècle културе – отворено је рекао како не смеју вести о нашој обесхрабрености да пређу Дрину, Саву и Дунав“.

Недуго после тога уследиле су блиставе победе на Церу и Колубари а онда трагедија 1915. – мушкарци остављају своје жене и децу завојевачима и та их катастрофа подсећа на 1813. И 1690. „Али три године после тога српска војска пробија Солунски фронт“, рекао је Ковић. Они ослобађају Србију „и остварују заветну идеју о ослобођењу и уједињењу“.

„Да ли је то нека поука?“, упитао је Ковић. Срби, потиснути 1908/1909. године постају 1918. „народ рушилац царстава – и неки нам то никада опростити неће“.

„Шта је поука?“, питао је Ковић, „Срби су тада имали своју државу а ми је данас немамо, Срби су тада имали одличну војску а да то нису ни знали. „Услов је обнова наше државе, наше културе, наше економије и наравно – војска“.

„То су услови будуће обнове“ , подвукао је Ковић.

„Српско питање поставља се данас на готово исти начин као и нашим прецима 1908/1909. године“, нагласио је Ковић, „то је питање ослобођења и уједињења српског народа“. „Српско питање је поново отворено када су разбили Југославију – каква год била Срби су тада живели у једној држави – и никада се нећу помирити са оним што данас имамо“.

„По мом мишљењу задатак будућности је остварење заветне идеје ослобођења и уједињења српског народа“, подвукао је Ковић. Ковић је потцртао да то уједињење мора бити остварено мирним и демократским средствима, да Срби не смеју да буду наивни али да морају са „испруженом руком“ и добром вољом да се опходе према суседима и морамо да схватимо да је геноцид над српским народом већ извршен на многим подручјима – од Сарајева до Косова и Метохије – и да стога „морамо бити свесни да смо суочени са огромном опасношћу“.

„Немамо право на посусталост и немамо право на песимизам“.

У свом излагању Мило Ломпар је претежно говорио о ситуацији у Црној Гори и о дубоком сагласју између подгоричког и београдског режима.

„Када размишљамо о прошлости ми можемо да узимамо различите примере и да следствено томе извлачимо различите закључке“, почео је Ломпар своје излагање, „али када говоримо о некој ствари ми о њој увек говоримо сад и овде“.

„То значи да ми данас говоримо у условима једног драматичног стања у Црној Гори где се процес дезинтеграције српске нације који је отпочео – по мом схватању ствари – још у титоистичкој Југославији а убрзао се процесом њенога распада сада протеже на последњу интегралистичку чињеницу српске културне егзистенције а то је Српска православна црква“, рекао је Ломпар.

„То је пресудна чињеница нашег вечерашњег разговора“, подвукао је. „Ми се суочавамо са једном политиком која тежи да српску цетињску митрополију на известан начин од Српске православне цркве и да обави један конструкт који у себи обухвата више различитих токова“.

С једне стране, указао је Ломпар, ту је несумњиви политички ток „који проистиче из идеологије титоизма и из његовог инструменталног уређења црногорске нације“. Затим, рекао је, имамо „један снажан религијски ток који тежи да православну цркву ако не до краја а оно у снажном замаху уклони из јавне свести у Црној Гори“. „И кључно он тежи да српску културну свест у Црној Гори – њене споменике, њене традиције – из интегралистичког преведе у један партикуларистички оквир. Да оно што је српско постане временом србијанско – а то значи сведено на просторе октроисане српске државе“.

„Тај процес има своје савезнике у актуелној власти у Београду“, рекао је Ломпар. „Без те истине све остаје идеја или констртукт а није чињеница и стање“. То је чињеница, указао је Ломпар, „која обавезује јер ми живимо у Београду и то је чињеница која одлучује о томе како ће се одредити човек према власти, према режиму не у практичном смислу него у историјском смислу“.

„У овом тренутку је питање да ли српска национална и културна свест има простора да се одупре и да организује отпор једном понашању које је дубоко денационализујуће и које се одвија у нашој средини“, рекао је Ломпар. Он је навео да је посведочено како је нужно за контролу српских интереса и српских права контрола власти у Београду – „када се то не контролише ништа се више не може контролисати“.

„У овом тренутку ми имамо једну власт која је вишеструко у сагласности са снагом подгоричког режима који наступа са бруталношћу која је цивилизацијски анахрона“, истакао је Ломпар. Ломпар је то илустровао чињеницом да београдске власти нити једним потезом, ни дипломатским ни медијским, нису посветили пажњу прогонима СПЦ у Црној Гори до момента самог доношења тзв. Закона о слободи вероисповести.

„У чему би била дужност интелектуалца“ у таквој ситуацији, упитао се Ломпар. „У интелектуалном смислу да то разуме и да то објасни, у практичном смислу да то својим јавним говором заступа – те две ствари премда мањкаве код нас постоје. Али не постоји – и то је велика мањкавост овога нараштаја и онога што је он понео из прошлих времена – способност интелектуалаца да колективно делују“. „Ми нисмо успели да дођемо у стање колективног деловања и то је фундаментална ствар која онемогућава било какву националну интелигенцију да делује на јавно мишљење, а јавно мишљење делује на понашање власти“, упозорио је Ломпар.

Ломпар је казао да у овој ствари имамо ситуацију неоглашавања кључних установа овог народа – Београдски универзитет уопште није проценио да му је ова ствар од интереса и није се уопште огласио, САНУ „у вечитој бризи за гондоле у Београду“ огласила се када је ствар била готова а Синод СПЦ огласио се тик уочи гласања о законском предлогу а „Васељенски патријарх се огласио пре два дана“.

„Председник републике рекао је колико јуче да је Црногорска православна црква и пре црногорске државности постојала. Дакле, васељенски патријарх – овај који је против Руса што му ваљда даје неко право – е тај васељенски патријарх је пре три месеца написао председнику Црне Горе ‘не можете да будете аутокефални и никада нисте ни били аутокефални’. Али видите, председник Србије напредује и као најбољи правник који је икада ушао на Правни факултет задире у канонско право – значи он није геније само за ово него и за канонско право – и објашњава једноставно да је та ствар постојала“, објаснио је Ломпар.

„Ми смо суочени са једном застрашујућом чињеницом да се с једне стране морамо борити унутрашњом структуром света у коме се налазимо за ствари које иду у спољашњи оквир нашег националног живота. То је јако тешко. Зато људи од тога одустају“, подвукао је Ломпар.

„Шта мора национални интелектуалац да ради?“, упитао се Ломпар, „он с једне стране мора да буде интелектуалац. Мора да пише књиге које су неутралне у националном смислу него су универзалне по темама и дометима. Мора да својим предавањима заступа истине које успева да артикулише, и то мора да ради о свом руху и круху. А ако хоће да буде ангажовани – а то у овом тренутку значи национално ангажовани – интелектуалац, он мора да у јавном мишљењу заступа одређене политичке истине које ће често бити на штету укупног његовог положаја“, указао је Ломпар.

„То је нешто што треба да се одигра међу интелигенцијом која долази уколико она жели да овај народ опстане у категоријама у којима је он осам векова, барем од светог Саве“. Оно што је потребно су: рад, унутрашњи напор, доследност. „Све оно што ова хедонистичка култура и конзумеристички импулс позивају да се напусти“.

„Кључно питање јесте организационо“, подвукао је Ломпар. Ломпар је објаснио да се српска интелигенција таласа између две позиције – „глобалистичке“ која разумева „ову државу као територију а све државе око ње као нације, која овај народ доживљава као грађане“ док остале разумева као припаднике појединих нација и „народњачке“ која увек покушава да се веже за власт. „Национална интелигенција мора да буде еманципована од налога власти. Као што не мора да буде против ње унапред, по дефиницији, тако не мора да буде за њу чак и онда када је интереси гурају у том правцу“, рекао је Ломпар.

„Ова власт јесте власт другосрбијанска која почива на некој врсти симулакрума због бирачког тела коме се обраћа. Њен основни циљ је да неутралише националну интелигенцију и националну просвећеност“. Према Ломпару традицију националне просвећености носила је интелигенција, са мање или више успеха, кроз различите периоде.

„То је напор да се с једне стране буде интелектуалац а са друге стране да се у оквиру свог ангажмана пронађе место свог народа и своје културе“, рекао је Ломпар.

Према његовим речима у српској јавности то сада не постоји и последично недостаје и политичка странка која би то репрезентовала у ужем, политичком сегменту делања.

Ломпар је указао да је веома тешко оформити једну такву друштвену формацију пошто за то формирање „у овом тренутку нема ниједне материјалне претпоставке“. „Од 2008. ми се налазимо у стрмоглавом паду“.

„У овом тренутку се одвијају процеси дезинтеграције. Они неће стати док год Српска православна црква не буде дезинтегрисана и неће стати док год не наиђу на отпор“, закључио је Ломпар уз речи да би начине и облике тог отпора требало да осмисле и спроведу они који тек долазе.