„Донекле постоји одсуство жеље, друштвене, политичке жеље да се де факто призна та реалност и да Србија званично најави да жели да сарађује. Не само са земљама чланицама, већ и са БРИКС-ом као таквим. Ако узмемо у обзир шта се дешава на терену, то уопште не мења ралност. Имамо развијене историјске, економске и политичке везе између наше две земље, Русије и Србије, ви имате своје односе са Кином, имате своје везе са Индијом, имате и економске и политичке везе са арапским светом. На крају крајева, ваша политика везана је за политику непризнања такозване косовске незавсности. У последњој деценији она је била умногоме успешна због ваших историјских веза са земљама Азије и Африке. Млади људи, не само у наше две земље, глобално, не познају ни националну, ни светску историју, не би било лоше скренути им пажњу на те базичне ствари,да покажемо алтернативу коју они не виде, јер је српска политика историјиски увек била усмерена на западну Европу, кроз образовање, цело мишљење. Мислим да смо дошли до тачке када је занимљиво да покажемо да је свет већи.

Питање је колико сте спремни на промене, пре свега у својој глави. Лично сам потпуно убеђена да се од сарадње са Европском унијом не може побећи, због географије и логистичке инфраструктурне повезаности, али период од последње три године је показао добитке које би сте имали прикључивањем ЕУ. Мањи су од потенцијалних губитака које можете да добијете том интеграцијом. Како год да се рат заврши, односно преговори, тај притисак, успостављање геополитичких ограда од стране Брисела, биће већи. Тај притисак ће сигурно значити отказивање сарадње Русији, Арапима и Кинезима, са светом са којим сте изградили добре економске и политичке односе у последњих 20 година захваљујући „политици четири стуба“, сарадњи са ЕУ, Русијом, САД и Кином. Без обзира како ваше становништво доживљава ту политику, она је дала веома позитиван разултат који је сада под знаком питања због политичке турбуленције која је очигледна. Европска комисија примењује условни принцип, не само према земљама које су кандидати за чланство, већ и према члановима, Мађарској, Пољској, Чешкој.

Нажалост, имам мишљење које ће веровато бити непопуларно код вас, мислим да САД сада буквално тера Европу да на крају крајева створи свој војно политички савез који је предвиђен Лисабонским уговором из 2009. године. Тај процес се веома убрзао нашом специјалном војном операцијом и направио један дугорочни компромис и консензус између земаља Европске уније. Сада, након оног што се десило у овалном кабинету између Трампа и Зеленског видите колики је ненормални талас милитаризације унутар Брисела. Те тенденције гледам из два угла, тачно је да постоји суверенистички тренд унутар ЕУ, друго, контрадикторни тренд је продубљивање унутрашње интеграције. ЕУ сада има велики проблем са ширењем, због тога је Србија види као простор који је веома ослабљен последњих година. Истовремено са проблемима по питању проширења, они су у последњих година направили огроман прогрес у продубљивању веза и зависности између чланица ЕУ. То нажалост, или на срећу, ствара претпоставку да ће ЕУ ипак постојати, а са америчком политиком која је почела у Трамповом кабинету, она ће вероватно добити одређену и веома конкретну војну моћ. Она ће дугорочно Американцима одговарати. Они ће унутар НАТО-а имати више од 20 партнера, ако ЕУ у томе успе, имаће једног партнера који се зове Брисел. Знам да ово за ваше читаоце изгледа као фантастични сценарио, али не бих га искључивала.

Враћам се на почетак разговора, на питање пуноправног чланства Србије у БРИКС-у, ви имате билатералне односе скоро са више него половином земаља БРИКС +, са земљама после последњег проширења. Чланство или придруживање БРИКС-у, пре свега даје приступ фондовима, приступ банци, приступ заједничким технологијама, тенолошком развоју. Шта заправо у том процесу може да уједини земље БРИКС+, све те земље су у брзом развоју, потребне су им високе технологије. Кина је била пионир по том питању, срушила је принципе савременог интелектуалног права, који је створен на Западу. У оквиру БРИКС-а постоји мишљење да приступ технологијама, приступ знањима, мора да буде исти за све. Мора да буде отворен. То је једно од кључних питања за стварну модернизацију српске економије. То даје пуноправно чланство, приступ технологијама које, без глобалне већине, Србија од Запада никад неће видети. То је питање од стратешког значаја за вашу националну економију.

И ви Срби и ми Руси смо увек себе доживљавали, и сада се доживљавамо, као део велике Европе. Код важних догађаја, увек смо прво желели да чујемо људе из Европе, пошто нам је њихово мишљење јасно. На скуп поводом годишњице НАТО агресије довели смо људе из Ирака, Кине, Канаде, били су сиријски и ирански преставници и српски научници. Тога је овде објективно мало. Сада ћемо чути представнике земаља БРИКС-а. Радује ме да се ситуација променила ка ширењу научног и чисто људског мишљења, схватања свих догађаја. Веома је важно да се у свету и овде у Србији направи отворени дијалог који има више компонента, више пројекција.

У августу славим годишњицу, биће тачно двадесет година како долазим. У Србији се осећам као код куће, уопште не правим разлику у својој души, у свом срцу, између Русије и Србије. Подједнако су ми драге и подједнако су вољене. Имам јако добру пријатељицу која живи на Палама, Светлану Вуковић, упознале смо се на Болоњском универзитету. Професори су правили шале, презиме са којим сам рођена је Волкова, што је исто Вуковић, од вука. Становале смо заједно, она је причала врло брзо. На почетку нисам разумела ништа осим „ти“, „ми“, „ви“ и псовке. То сам прво научила, али пошто је она причала искључиво српски, за три недеље сам почела да разумем и полако разговарам.