Требају ли Србији нуклеарке

Хоће ли актуелна енергетска криза, попут оне нафтне током седамдесетих година прошлог века, у свету подстаћи изградњу нуклеарки? Шта ће урадити Србија у којој је на снази мораторијум још од 1989. године?

Не само садашња енергетска криза, него и захтев да термоелектране на угаљ као највећи емитери угљен-диоксида (ЦО2) морају да уступе место зеленој енергији отворили су тему нуклеарки као извора електричне енергије, а Србија би према речима председника Александра Вучића, могла једним делом да буде партнер Мађарској током градње њене нове нуклеарке Пакш 2.

Нуклеарке – за и против

Француска, која близу 70 одсто електричне енергије добија из нуклеарних електрана, данас предводи групу од 10 земаља која од Европске комисије тражи да тако добијену енергију третира као „зелену“, односно нискокарбонску. Немачка која је после акцидента са нуклеарком у Фукушими у Јапану, 2011. одлучила да до краја 2022. угаси свих 17 нуклеарних електрана, од којих је осам до сада затворила, на челу је групе од пет земаља ЕУ које се противе предлогу Француске.

Шта на све то Спутњику кажу заговорници и једне и друге опције у Србији?

Енергетичар Милош Здравковић који је на београдском Електротехничком факултету докторирао из области нуклеарне, медицинске и еколошке технике, сматра да oсим енергетске безбедности, економски и еколошки аспект доноси предност електричној енергији произведеној у нуклеарним електранама.

„Илузорнио је да ми производимо и купујемо скупљу струју да бисмо као себе штитили када су свуда око нас нуклеарне електране. Стручњаке за то можемо да школујемо свуда у свету. А период који би нама био потребан да изградимо нуклеарну електрану, рачунајући да тренутно имамо мораторијум на градњу, не би био мањи од 10 година. За то време бисмо ишколовали стручњаке да одржавају нуклеарку. Постоје протоколи и то је данас веома безбедна технологија”, уверен је Здравковић.

Најјефтинији киловат из нуклераке

Он напомиње да је човечанство сасвим овладало нуклеарним реакторима о чему говори податак да у свету има више стотина пловила на нуклеарни погон, од подморница, бродова разарача, носача авиона, ледоломаца.

Ако гледамо економски аспект, нуклеарну енергију и термоелектране ништа не може да замени, истиче Здравковић, који при том додаје да је реч и о најеколошкијој производњи јер нема емитовања ЦО2.

Манипулација отпадом

Он истиче да су нуклеарну електрану у стању да изграде САД, Русија, Француска, Белгија, Јапан, Јужна Кореја , Кина и Немачка, а да је што се тиче производње нуклеарног горива, тај круг земаља још мањи. Указује и на договор великих сила који је уследио после терористичког напада у Америци 11. септембра 2001. да је обавеза произвођача нуклеарног горива, односно продавца, да сво ислужено гориво узме назад и безбедно га смести. Највеће одлагалиште нуклеарног отпада се налази између Русије и Казахстана и тај бизнис годишње вреди 20 милијардид долара. У Европи су највећа складишта у напуштеним рудницима соли у Немачкој. Нема шансе да нама неко дозволи да се ми играмо тим ислуженим горивом, односно нуклеарним отпадом, категоричан је Здравковић.

Поготову, каже, што се оно користи за муницију са осиромашеним уранијумом коју имају све велике армије света.
„Кршко постоји преко 40 година и његова инсталисана снага је близу 800 мегавата. Термоелектрана у Обреновцу има блокове јачине 1.600 мегавата. Кршко годишње произведе 1,5 кубних метара отпада који може да се смести у један комби. Од термоелектране у Обреновцу у ваздух оде пепела који може да напуни два фудбалска стадиона“.

Окружени смо нуклеаркама

Сматра да је указивање на еколошку безбедност у случају акцидента потпуно непотребно у ситуацији када смо окружени никлеаркама, јер постоје у Бугарској, Румунији, Мађарској, на граници Словеније и Хрватске.

„Да би се супституисали стабилни извори електричне енергије, они на фосилна горива, или нуклеарна енергије, на један мегават струје из нуклеарке или термоелектране потребно је 20 мегавати из обновљивих извора. Треба, дакле, 20 пута више инсталисаних капацитета. То нико не може да издржи“, тврди Здравковић.

Он при том напомиње да потребе за електричном енергијом из дана у дан расту.

„Није нормално да 38 одсто ­­­светске енергије и енергената троши ЕУ и САД, са неких 800 милиона становника, а да осам одсто светске енрегије троши Русија са њеним савезницама из Заједнице независних држава, 20 посто Кина, а најмногољуднији део планете, Индија, Пакистан, Бангладеш, Индонезија, цела Индокина, где живи 45 одсто планете, троши свега 12 одсто. А Африка која је премашила милијарду становника, 4,5 одсто“.

Да би се развијали они морају да троше енергију и те потребе за енергијом ће сигурно да буду све веће, истиче овај заговорник градње нуклеарки.
За разлику од њега, координатор у Центру за екологију и одрживи развој (ЦЕКОР) са седиштем у Суботици, Звездан Калмар сматра да мораторијум на изградњу нуклеарки треба трајно да остане.

Отпад кошта и то се мора калкулисати у цену

Он то објашњава чињеницом да ће све и да сада буду угашене све нуклеарке, свет практично бити уцењен нуклеарном енергијом јер ће стотине хиљада година морати да се бави одлагањем, чувањем, нуклеарног отпада.

„Нуклеарна енергија има чудну природу. Она се наизглед чини чиста, али они који кажу да је то јефтина енергија, не урачунавају обавезу трајног, практично вечног одлагања тог отпада. То значи да ће неко морати да одваја следећих стотине хиљада година финансијска средства да би се отпад регулисао, а то се мери десетинама милијарди евра само да би се изградиле те локације“.

Немамо ни кадар, ни паре да га платимо
Калмар за Спутњик напомиње и да немамо кадар који би радио у нуклеаркама и да се у томе слажу и они који их заговарају.

„Јако важна чињеница је да би Србији требало барем три хиљаде стручњака да би се систем успоставио, надзирао и користио. То су изузетно скупа радна места. Сасвим је извесно да између 50.000 и 100.000 евра месечно добијају стручњаци који надзиру објекте на пример у Русији“, каже он, оценивши да би Србији требало неколико деценија да ишколује те кадрове.
Он сматра да је за Србију хидроенергија једина права замена за ону добијену из термоелектрана на угаљ. Уз то, издаци за градњу нуклераки су такви да ми то себи не бисмо могли да приуштимо. Он подсећа да Финска још од 2003. године гради најновији реактор четврте генерације и завршиће га можда тек 2023. и то по четири пута већој цени од првобитних 3,2 милијарде евра.
Слаб допринос редукцији ЦО2
Оно што је, међутим, посебно важно је да нуклеарке јако мало доприносе редукцији емисије угљен-диоксида, а према урађеним анализама, до 2040. године потребно је редуковати 50 одсто емисије да не бисмо добили климатске промене које ће довести до катаклизме.

„Постоје озбиљне процене да би за дуплирање тренутног броја свих ниуклеарки којих је грубо речено око 470, према рачуници из 2017. године, било потребно 5000 милијарди долара. То је незамислива бројка која би тек између два и четири одсто редуковала глобалну емисију ЦО2“, каже Калмар.

Притом наглашава да су готово све нуклеарке у свету старе више од 40 година и да ће до 2050. године бити потребно да се замене, што ће дуплирати износ.