Тиха репресија или припрема терена за етничко чишћење?

Последња акција такозване косовске полиције у Северној Митровици – заплена уређаја за плаћање у динарима – само је један у низу корака који показују да се институционална репресија према Србима на Косову и Метохији више не крије. Ово није питање техничке уредбе Централне банке самопроглашеног Косова, већ политички инструмент који има за циљ да Србима укине економску слободу и практично их избаци из сопственог животног простора.

Да ли је могуће водити свакодневни живот – купити хлеб, платити рачуне, добити плату – у систему у којем вам је валута коју примате законом забрањена? Ако Србима на КиМ нису обезбеђене алтернативе, јасно је да ово није административна мера, већ облик економског насиља.

Образовање под кључем

Истог дана, приштинске институције затварају једину књижару у Северној Митровици која снабдева српске школе уџбеницима – „Службени гласник“. У објекту се налазила школска грађа за децу од предшколског до средњошколског узраста. Књиге су одузете, просторије запечаћене, запослени протерани.

Шта то поручује једном народу?

Ово није само административни притисак – ово је порука да се српски идентитет, језик и образовни систем на Косову не толеришу. Када се једној заједници одузме језик школовања и образовни оквир, то је атак на саме темеље њене културе и опстанка.

Институционални прогон као нови модел

Модел репресије више није у оружаној акцији, већ у администрацији. Уместо дугих цеви, сада се користе уредбе, инспекције, порески налози. Ово је много опаснија врста прогона – јер делује под плаштом закона и правне државе.

Та врста „тихе репресије“ тешко се медијски открива и још теже санкционише. Али последице су исте: притисак, застрашивање, гушење институција, онемогућавање нормалног живота.

Ћутање које боли више од санкција

Можда и најопаснији елемент целе ситуације није оно што ради Приштина, већ оно што не ради Европска унија и међународна заједница. Иако се репресија спроводи пред очима целог света, реакција Запада изостаје.

Да ли је ћутање ЕУ сигнал одобравања?

Ако јесу гарант мира и мултиетничности, где су сада када један народ губи право на језик, новац, школство? Ако ћуте када се књиге одузимају деци, онда то више није пасивност, већ саучесништво.

Остаје питање: шта је следеће? Ако је данас недозвољен динар, а сутра српска ћирилица, можемо ли очекивати да ће прекосутра бити забрањено и само присуство Срба? Кроз политику „институционалног гушења“ Курти не крије своју намеру – да одсече сваки елемент који Србима омогућава да на КиМ живе као слободни грађани, а не као грађани другог реда. Свако ко у ЕУ и УН говори о људским правима и владавини права – сада мора да одговори: да ли то важи и за Србе на Косову и Метохији?