То, како објашњава, не би аутоматски значило промену власништва над предметним културним добрима, ни њихово проглашавање албанскима у културноисторијском смислу, на шта се обично мисли кад се у јавности помало панично најављује „отимање“ српске културне баштине на КиМ.

Међутим, почела би нова фаза планског „контекстуалног притиска“ на српско културно и духовно наслеђе, и саме темеље српског идентитета – са несагледивим последицама, рекао је он.

Танасковић је упозорио на то да је цинично и смешно уопште говорити о некој бољој заштити тога наслеђа, што као аргумент у прилог пријема „Косова“ радо истичу власти у Приштини и њихови заговорници у међународној заједници.

Одговарајући на питање да ли је могуће да српска културна баштина на Косову добије екстериторијалност, истакао је да зна да је било идеја да се статус наше културне баштине на КиМ функционално и трајно реши увођењем неког вида екстериторијалности, по моделу Атоса, и да су појединци чак помињали и Јерусалим, Ватикан, али да за то нема реалних услова.

„Мислим да за то нема реалних услова, јер би свако такво решење као премису подразумевало постојање независне државе „Косово“, у чијим оквирима би екстериторијалност била успостављена, билатерално договорена, а међународно гарантована“, рекао је он.

За Србију је независност „Косова“ неприхватљива и она с њим не може улазити ни у какве међудржавне аранжмане, нагласио је Танасковић.