Тамне сенке изнад српских светиња: Држава збија редове због самоодбране

Тим за заштиту српске и хришћанске духовне баштине на просторима на којима живи или је живео српски народ, могао би да буде прави корак, али само уколико се ефиксано обједине, осмисле и усмере укупна прегнућа свих у одбрани вишеструко угроженог српског културног и духовног идентитета. Тамне сенке су над српском баштином, нужна је самоодбрана.

То за Спутњик каже некадашњи амбасадор Србије у Унеску, Дарко Танасковић, на најаву да би Влада Србије, заједно са Српском православном црквом, наредних дана требало да формира тим који би међународној јавности аргументовано указао на све ризике нестајања српске и верске баштине, пре свега на Косову и Метохији, али и у Хрватској и Црној Гори.

Србија збија редове да би одбранила светиње

Танасковић упозорава да тај тим не би смео да се претвори у само још једно наменски створено, структурно компликовано, акционо инертно, дебатно тело.
После најновијег угрожавања манастира Високи Дечани на Косову и Метохији, бисера српске и светске културне и хришћанске баштине из 14. века, који је под заштитом Унеска, иницијативу је покренуо председник Србије Александар Вучић. Он је поручио је да је заштита српске културне и верске баштине, пре свега на КиМ, али и на другим местима на којима живе наши сународници, приоритет државне политике.

Тим би требало да чини значајан број експерата из разних области, од историчара и историчара уметности, архитеката, сликара, до црквених великодостојника, интелектуалаца, угледних јавних личности…
Иако је идеја само иницијално предочена, Танасковић сматра да је добродошао сваки делотворни вид планског и систематског обједињавања свих наших институционалних и ванинституционалних потенцијала ради одбране материјалне и нематеријалне основе културног и духовног, а самим тим и националног идентитета српског народа. Како оног у земљи, тако и у расејању, каже наш саговорник.

Брисање белега вишевековног српског присуства

„Смисао удара на српску културну и духовну баштину извире из политичких програма чија је битна, ако не и средишња димензија, брисање белега вишевековног српског присуства на територијама које су у историјски нереализованим или превазиђеним државотворним напорима пројектовани као етнички што монолитинији простори држава насталих на развалинама Југославије“, истиче Танасковић.

По његовој оцени, више се не може и не сме игнорисати, пренебрегавати, умањивати или релативизовати, да је српско културно и духовно наслеђе изложено разним видовима систематског, па и програмског, притиска, све до својатања и физичког уништавања, на великом делу бившег југословенског простора.
У том погледу је, како додаје, већ одавно најтежа ситуација на КиМ, односно на територији парадржаве „Косово“.
То је потврдио и најновији случај са физичким угрожавањем манастира Високи Дечани изградњом нелегалног пута кроз специјалну заштићену зону манастира, који, с обзиром на податак Канцеларије за КиМ, не треба да чуди. На простору Косова и Метохије се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката, локалитета и просторних целина које чине културно наслеђе српског народа, а око 150 цркава, манастира и других верских објеката СПЦ уништено је, оштећено и оскрнављено, од којих чак 61 има статус споменика културе.
Изгледа да је само физичко угрожавање манастира било недовољно, него је одмах потом уследило поновно својатање албанских назови историчара са КиМ да Високи Дечани представљају наслеђе Косова, а не Срба.

Императив је да се одупремо

Танасковић, међутим, указује на то да се тамне сенке надвијају над наше културно и духовно наслеђе и другде.

Српска баштина деценијама је била на удару и у Хрватској, где је по многима над њом спроведен „културни геноцид“, а према неким подацима, само током рата деведесетих из српских цркава у Хрватској нестало је више од 7.000 икона. Тренутно је на делу покушај својатања и отимања српске баштине у Црној Гори.

„Императив је да се овој континуираној тенденцији одупремо са подједнаком организованошћу и методичношћу које су њој својствене, а не да се само ad hoc реагује на тренутне, конкретне изазове. И то је, наравно, нужно, али не и довољно“, истиче саговорник Спутњика.

Он напомиње да се и до сада на више страна институционално и стручно, вредно и посвећено радило, и да се ради на заштити, очувању и афирмисању српског културног наслеђа, али и додаје да није увек било довољно координације на том сложеном и интердисциплинарном националном задатку.
Бивало је, како каже, дуплирања активности и расипања енергије, без одговарајућег ефекта, поготово у деловању на међународном плану, па чак и непримереног ривалства.
Они који, пак, угрожавају нашу баштину, по оцени Танасковића, имају јасну стратегијску визију и план како да је у будућности реализују, а тактички наступају у складу са првенствено политичком конјунктуром и проценом односа снага у датом тренутку.
Зато он сматра да је наша прека потреба да се што брже, боље и ефикасније организујемо ради културне и духовне самоодбране и да своје неоспорне легалне и легитимне интересе што кохерентније и уверљивије представимо у свету, и то аргументима, језиком и техникама за које има највише изгледа да их свет разуме.