„СВЕТОГОРСКА БАШТИНА“: Хиландар – стожер наше књижевности

Особито је пријатно шетати по околини монастирској, поред потока до морске обале. На појединим местима налазе се маслинове баште, па кад пређем поред воденице са једним каменом, коракнемо кроз ладовину лиснатих платана, ловорике, мирте… Уопште је у пролеће када птице оживљавају пределе, а растећа врућина није још осушила вегетацију, милина шетати у ладовини пуној мириса од лепог ваздуха.“

Описом Свете Горе Саве Хиландарца из 1894. Ирена Шпадијер уводи читаоца у своју студију „Светогорска баштина“, једну од ретких нових књига о нашој старој књижевности, објављену у „Чигоји“.

Има неке посебне симболике у томе што у ову озбиљну студију која доноси преглед свих писаца који су стварали у Хиландару, писали о њему или поводом њега (а то је готово целокупан списак средњовековне књижевности на челу са Светим Савом), уводи Чех који се замонашио на Светој Гори и сачинио каталог ћирилских српских рукописа манастира Хиландара. У то је уложио готово две деценије преданог рада на сређивању манастирске библиотеке и архиве и то је био први попис свих рукописа, старих књига и уопште вредности манастира Хиландара.

Професор средњовековне књижевности на Филолошком факултету, Ирена Шпадијер, такође доноси изузетан попис, можда најисцрпнији, старе српске књижевности, односно Хиландара као стожера те књижевности и расадника највећих српских писаца. Али она сажима и досадашња знања о Хиландару чији су аутори историчари, историчари књижевности, уметности, филолози – Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Ђорђе Радојичић, Ђорђе Трифуновић, Мирјана Живојиновић, уз имена Светог Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, архиепископа Данила…

Поред бележака о њиховом животу, анализа и цитата из дела, пред читаоцима је и преглед жанрова старе књижевности – житија, службе, канони, записи… Књига је, како каже сама ауторка, замишљена као сведени преглед српске књижевности Хиландара и Свете Горе, од краја 12. до краја 19. столећа.

– Стотинама километара далеко од своје матице, на Светој Гори је, крајем 12. века настало једно од најзначајнијих књижевних средишта у историји српског народа – манастир Хиландар. Грчки Атос са српским Хиландаром на њему, био је много више од симболичног укрштања двеју култура, два народа, два језика под свеопштим плаштом космополитскога византијског православља.

Он је био идеално место на ком се, већ језички осмишљена и утемељена у отачаству, и поетички могла родити српска књижевност. Дубока повезаност, свеобухватни и јаки међусобни утицаји карактеришу односе матице и Хиландара, Српске земље и Свете Горе. Књижевност која је настајала у Хиландару или била њему намењена, као и она чији су аутори повезани са Атосом, чини окосницу старе српске литературе. У овој књизи сам покушала да сагледам тај феномен за који, чини се, нема паралеле у другим националним књижевностима, па ни у онима које су имале слична духовна средишта на Атосу – каже Ирена Шпадијер.

За савременог читаоца ауторка је опширне цитате појединих књижевних дела пренела на савремени језик, а цела студија писана је литерарно и са нескривеним надахнућем.

НОВА ТУМАЧЕЊА

У „Светогорској баштини“ дати су и неки нови подаци и тумачења, нова запажања која се односе на Студенички ктиторски натпис, Хиландарску повељу Стефана Првовенчаног и чувену алегорију раја у њој, ново читање Теодосија, Данила Другог….

СВЕТИ ПЕТАР КОРИШКИ

Готово истовремено са „Светогорском баштином“ у издању „Чигоје“ објављена је и студија Ирене Шпадијер „Свети Петар Коришки у старој српској књижевности“ која је такође плод вишегодишњег труда и љубави према старој српској литератури.

Тагови: Манастир Хиландар