Свети Јустин Ћелијски на челу Спасовданске литије: Мислилац, теолог, подвижник 20. века

На челу Спасовданске литије у Београду која ће се данас кретати градским улицама од Вазнесењског до Светосавског саборног храма биће кивот са моштима Светог Јустина Ћелијског.

Један од највећих српских подвижника, мислилаца, теолога и духовника 20. века био је aва Јустин Поповић, кога је Српска православна црква 2010. године канонизовала.
Био је велики противник екуменизма у православљу називајући га именом свејерес. Своје ставове о томе изнео је у књизи „Православна црква и екуменизам“.

Битно је допринео развоју теолошког концепта светосавља.

Мошти светог оца Јустина Ћелијског стигле су јуче у Београд, у Вазнесењску цркву, где је, у присуству патријарха Порфирија, епископ Иларион служио бдење уочи празника Вазнесења Господњег – Спасовдана.

Пре доласка моштију Преподнобног Аве Јустина Ћелијског стигла је и корено-курска чудотворна икона Пресвете Мајке Божје.

Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Рођен је као Благоје Поповић у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац био само црквењак.

Такав пут изабрао је и Благоје који је на почетку Првог светског рата завршио Богословију у Београду. Потом је мобилисан као болничар при војној болници у Нишу, а касније заједно са српском војском и народом прошао сву албанску голготу. Када је стигао у Скадар, Благоје је молио тадашњег патријарха Димитрија да се замонаши, што се догодило 1916. године, и тако постаје монах Јустин.

Исте године одлази на Богословске студије у Петровград где стиже у освит Октобарске револуције. У Русији открива Достојевског који ће у великој мери обликовати његове ставове о животу и вери. Због распламсавања бољшевичке револуције, 1917. године прелази на школовање на Оксфорд где га дочекује Николај Велимировић који ће, касније, постати његов духовни учитељ.

На Оксфорду Јустин припрема докторат под називом „Филозофија и религија Достојевског“. Професори са Оксфорда траже од њега да из доктората избаци део у коме критикује западни хуманизам, католичку и протестантску цркву. Он то одбија, а Оксфорд одбија његов докторат.

Након тога, Јустин се враћа у Србију где постаје наставник у Богословији у Сремским Карловцима. Као даровитог наставника и теолога који је упознао филозофску и богословску мисао истока и запада, Свети архијерејски Синод СПЦ шаље Јустина на Теолошки факултет у Атини где 1926, брани докторску дисертацију под називом „Тајна личности по Светом Макарију Египатском“.

Јустин Поповић је 1934. године изабран за професора Богословског факултета у Београду, одакле је 1945. године прогнан.
На списку за стрељање

Тада остаје без икаквих прихода и свих грађанских права. Комунисти су га ставили на списак за стрељање. Његов пријатељ, писац Јанко Веселиновић који је био први послератни ректор Београдског универзитета, избрисао га је са тог списка.

Комунисти га 1946. хапсе у манастиру Суково код Пирота, а из затвора га избавља патријарх српски Гаврило Дожић, који се те године вратио из концентрационог логора Дахау.

Отац Јустин је стално био прогањан, саслушаван, привођен. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану.

Посећивао је бројне манастире у Србији, али ниједан није хтео да га прими, већ га позива игуманија Сара у манастиру Ћелије код Ваљева. У овој светињи провео је све до смти, 32 године.

Док је боравио у том манастиру био је даноноћно под присмотром Удбе, која је контролисала ко улази и ко излази из манастира Ћелије. А у овај манастир педесетих и шездесетих година прошлог века, тражећи духовно надахнуће, долазили су многи код Јустина, почев од Владете Јеротића и Матије Бећковића до многих монаха, свештеника и теолога из Европе. Јустин је био духовни учитељ монасима који ће касније, као владике уздићи СПЦ. Његови духовни ученици били су; Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Артемије Радосављевић,али и садашњи митрополит берлински и немачки Руске заграничне цркве Марко.

За време свог заточеништва у манастиру Ћелије, Јустин је превео и исписао 12 томова „Житија светих“, од којих свако има по 800 страна и оставио је бројна теолошка дела, почев од Догматике преко Светосавља као филозофије живота до књиге о Достојевском и словенству.

„Отац ава Јустин је преживео сву голготу и патњу свога народа у Првом и Другом светском рату, и сву неправду коју је трпео народ који је остао веран цркви. Имао је тај дар суза, а током беседа из његових очију текли су потоци суза које су натапале његову одежду“, подсећа Душан Ђаковић, свештеник у манастиру Ћелије и докторанд на Теолошком факлутету у Атини који припрема докторат о животу и делу aве Јустина.

Отац Јустин је умро у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

На празник Благовести ове године навршило се 130 година од његовог рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса његових моштију.

Спасовдан – Дан када се Исус Христ узнео на небо

Данас је празник Вазнесења Господњег, Спасовдан, којим се обележава 40. дан након Васкрса када се Исус Христ уздигнуо на небо.

Према хришћанском веровању, Христос је васкрсењем показао да је јачи од смрти и 40 дана касније његови су се ученици налазили за трпезом.

Тог дана Христос им се поново јавио и рекао: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу. Ко поверује и крсти се, биће спасен, а ко не поверује биће осуђен“.

Христос им је обећао Духа Утешитеља и заповедио да до силаска Духа Светога не излазе из Јерусалима, и тако су могли пренети Христову веру у свет и тиме људе спасавати у вери.

Одатле је потекао назив Спасовдан, један од 10 празника који је посвећен Исусу Христу и увек се слави у четвртак.
Према веровању, Христос је подигнутих руку благословио ученике, након чега се почео узносити на небо, чиме се, завршивши дело спасења, вратио Богу на небесима.