Колико се рат желео сведочи и шеф посматрачке мисије Европске заједнице на Косову, немачки амбасадор Дитмар Хартвиг. Мисија једнако бројна као и Вокерова (ОЕБС) слала је потпуно супротне извештаје. Сведочили су слично УНХЦР да је ОВК та која врши терор и провоцира, тера Србе у избеглиштво, а да се југословенске снаге држе крајње суздржано желећи да се очува споразум Милошевић-Холбрук из октобра 1998. године, преносе Вечерње новости.
Угледни историчар Миле Бјелајац пише да су представници ове мисије били су пре Вилијама Вокера у Рачку и главни су сведоци касније Вокерове манипулације. Како год, западне владе нису користиле извештаје Хартвигове мисије и управо су давале за јавност супротне тврдње.
Амбасадори и особље на терену су једино могли да закључе да се није желео мир већ рат. Били су довољно искусни да то закључе. У свом писму канцеларки Ангели Меркел 26. октобра 2007. године амбасадор Хартвиг сугерише да Немачка не призна припремано проглашење независности Косова, навео је следеће:
„Ни у једном извештају између краја новембра 1998. и евакуације непосредно пред избијање рата не помиње се да су Срби вршили веће или систематске злочине над Албанцима, нити се макар у једном једином случају говори о геноциду, или инцидентима /злочинима кој и су слични геноциду … Насупрот томе, стално се понављало да, с обзиром на све учесталије нападе ОВК на српске извршне власти, њихове безбедносне и снаге реда показују изванредну уздржаност и дисциплину. Јасан и стално постављан циљ српске администрације био је – да се што прецизније придржава одредаба споразума Милошевић-Холбрук и тако међународној заједници не пружи разлог за интервенцију“.
Сходно томе, како наводи Бјелајац, до 20. марта 1999. није било повода за војну интервенцију, те су тако све мере међународне заједнице које тамо уследиле биле нелегитимне“ (Писма Д. Хартвига у фотокопијама на српском и немачком оригиналу и белешку амбасадора СР Југославије у Берлину о разговору са Хартвигом, аутор текста је добио љубазношћу господина Живадина Јовановића, у то време министра иностраних послова. Јовановић је користио ова писма у изводима у неколико својих чланака, и у књигама „1244 кључ мира у Европи“ и „Прилог праву Србије на Косово и Метохију“.)
Амбасадора Дитмара Хартвига је нарочито узбуђивала чињеница да је његова земља још у време рата у Босни, подржавала америчку политику независног Косова.
Поменимо да је и француски амбасадор Келер, помоћних Вокера, жестоко оптужио свог шефа да је поступцима намерно припремао и изазивао рат. Пуковник Огар бележи своја сећања на повлачење мисије ОСЦЕ са Косова када је одлука о нападу већ пала:
„Последња возила Верификационе мисије напуштају Косово 20. марта у 11:00 часова… У једном од тих возила, згромљен седео је амбасадор Габријел Келер (други човек Верификационе мисије, који се сукобио са шефом Вилијамом Вокером, америчким дипломатом кога је с правом оптуживао да у свакој прилици подржавао интересе ОВК). Келер је знао боље од свих да мисија ОЕБС на Косову није имала другог циља до да припреми рат који су желели НАТО, Сједињене Државе и Европска унија“.
О деловању Вокера, како подсећа, сведочили су поред Хартивига и Огара, многи западни цивилни и војни актери. Професор Ленард Коен наводи сведочења канадског капетана из састава Верификационе мисије, да „амбасадор Вокер није радио само за ОЕБС“. Канађанин је за Би-Би-Си марта 2000. године изјавио да је Вокер био део америчке политике да се демонизује Милошевић, српска администрација и давање подршке УЧК/ОВК, преноси Косово онлајн.