Све маске су пале: Србији коначно предочено да може да настави ка Европи само ако ишчупа срце

Колико смо се само дипломатских формулација, незграпних кованица, лажних политичких акробација и слаткоречивих порука наслушали током претходне две деценије пута Србије ка ЕУ, како би нам се главни услов – пристанак на распарчавање државе – умотао у обландицу коју можемо да прогутамо.

Протекле недеље коначно је наступио тренутак истине. Пале су маске, лаже, паралаже и фолираже.

Србија је коначно чула и сазнала да иза свих тих великих речи које су из Брисела ка Београду слали годинама, стоји само један захтев – признајте независно Косово.

Пaле су маске

Да се нешто дефинитивно и бесповратно мења у приступу према косовском питању, наговестио је најпре канцелар Немачке Олаф Шолц приликом посете Приштини и Београду.

За разлику од његове претходнице Ангеле Меркел, која је упркос јасном ставу Немачке да је Косово независно, ипак бирала речи и филигрански сакривала жеље у име заједничке европске политике, Шолц је потпуно оголио позицију и поручио да би Србија морала да призна Косово да би постала чланица Европске уније.

Отишао је, дакле, чак корак даље и од свог земљака Волфганга Ишингера који је као посредник у преговорима 2007. године предложио за Србију и Косово модел две Немачке који не предвиђа међусобно признање.

Хладан туш из ЕУ

Али, чак би се и тај груби Шолцов искорак могао приписати новом имиџу немачке владе и променама у тој земљи, да није уследио хладан туш из седишта ЕУ.

Протекле недеље, први пут, један орган Европске уније готово дословце је преписао поруку политичког лидера Берлина.

Спољнополитички одбор Европског парламента усвојио је 14. јуна извештај са накнадно дописаним амандманом у коме се први пут дословце наводи да – „Коначни споразум између Србије и Косова треба да буде заснован на међусобном признању“.

Јасно, да јасније не може

Политички циници ће рећи да су сви одувек знали да је пред Србијом непрекидно био услов да призна Косово, иако ту лажну државу не признаје ни пет чланица ЕУ.

Али, чињеница је да декларативно, формално, експлицитно, никада пред Београд није испостављен тај захтев иако сви знају да већина држава ЕУ које предводи Немачка, а које су признале Косово, не би никада дозволиле чланство Србије у Унији док се она не одрекне територије.

Крај хипокризије

Сада је то и написано. Завршен је дводеценијски процес хипокризије и дипломатског „завлачења“ Србије како би се она одржала на европском путу.

Прво је, након промашене мантре – „стандарди, па статус“ и једностраног проглашења лажне државе 2008. године, Србији и власти Бориса Тадића речено да се Косово и ЕУ налазе на „дуплим колосецима“ и да Београд треба храбро да настави европске интеграције што се неће одразити на статус јужне покрајине.

Потом је ту политику брутално срушио одлазећи британски амбасадор Стивен Вордсворт који је у јуну 2010. године недвосмислено поручио:

„Косово и ЕУ за Србију више нису одвојени колосеци“.

Следеће 2011. године измишљена је нова фраза. Започели су преговори Београда и Приштине под окриљем ЕУ, али под мандатом да су „статусно неутрални“.

У Европу само без срца

Од тада до данас, разни европски званичници и документи, понављали су да ти преговори морају да напредују да би се Србија кретала на путу ка ЕУ.

Користиле су се фразе, „значајан напредак у дијалогу“, „кретање ка добросуседским односима“, „компромис у интересу свих“, „нормализација живота на терену“…

Последњих година, западни лидери и бриселски чиновници понављају да је коначан циљ дијалога да се постигне – свеобухватни и правно обавезујући споразум.
И коначно, овога јуна, окренута је нова страница. И затворен је круг. Нема више лагарија.

Београду је недвосмислено речено да мора да призна Косово као независну државу да би једног дана (нико не зна када) Србија постала чланица ЕУ.

На Србији је сада да одлучи шта јој је чинити. И да ли јој се исплати да настави пут ка ЕУ, скраћена за 16 одсто државне територије.

Да настави пут – са ишчупаним срцем.