И Док их је било „само“ десеторо, у породицу Никитовић из Аранђеловца гледали су као у чудо. Али то их није спречило у томе да још „порасту“, па је ова кућа, пуна смеха, сада богатија за још једног члана. Витомир (40) и Драгана (36) сада имају и девето злато – тромесечну Валерију.
И она ће, само док мало порасте, кренути стопама своје браће и сестара – бити одличан ђак, уписати часове енглеског, каратеа, плеса, фолклора, клавира, спорта… Сви мали Никитовићи имају пуно обавеза, вредни су и активни. А прича о овој породици потпуно је другачија од оних на које смо навикли.
Стефан (15), Урош (13), Наталија (11), Новка (9), Радиша (7), Софија (5), Ања (4), Николија (2) и беба Валерија „подмирили“ би по броју чељади чак шест просечних српских породица. Да би сви имали оно што им је потребно, али не и све што пожеле, глава породице Витомир мора добро да се озноји. Зато не броји радне сате, нити дане. Свестан је да би са својим примањима приватника који се бави уградњом електро и водоводних инсталација у куће и зграде могао да живи имућно, само да се као већина људи одлучио на једно дете, евентуално двоје деце. Своје потомке, међутим, сматра незаменљивим и непроцењивим богатством.
Навикли су, тако највише воле, да се сви збију на каучу у дневној соби пред телевизором. Изгурају маму и тату, па пребаце на цртаће. Бука, смех, а често и гласан плач. Мајка, на то, ни обрвом не мрда. Иако у кући свако дете има свој кревет, они спавају заједно. Воле да се стисну на великом брачном и да спавају уз телевизију.
– Одавно смо Драгана и ја премашили српски просек по броју деце, али и наш предбрачни план да их имамо петоро – смеје се Витомир. – Сада смо на непарном броју малишана, а то не волим. Тако да, ни десето, ако се догоди, неће бити чудо.
Најстарији Стефан је ове године кренуо је у средњу медицинску школу у Београду. Избором занимања помало је изненадио оца, који је очекивао од њега, као верног помагача на грађевини, да ће се одлучити за техничку или грађевинску струку.
– Сетио сам се шта је пресудило – смеје се Витомир. – Стефан се годинама бави фолклором, а већина девојчица с којима игра уписала је баш средњу медицинску. Шта год је изабрао, само нека учи и заврши школу. Станује у дому и сигурно му је одлично. У Аранђеловцу је делио собу са њих шесторо, а тамо с тројицом. И даље, кад год му обавезе дозволе, ускаче ми као помоћ. Сада полако и Уроша уводим у посао.
Витомир има, за већину данашњих родитеља, необичан принцип васпитања. Уместо да купи деци, иако то може, оно што затраже, он их натера да сами зараде. На породичном имању у селу Венчани, где узгајају шљиве и праве своју ракију „венчанку“ и имају 150 грла оваца, много тога могу и деца да ураде. Берба шљива у сезони, њима је и забава и рад. Осим тога, принцип је да све што се поквари, морају сами да пробају да поправе.
– Ако је телефон у квару, распитај се и сазнај како да га поправиш. Растави, састави, само не тражи да за 10 минута посла платим мајстору 2.000 динара, колико се на грађевини зарађује за читав дан – каже Вита. – Имају они и бицикле и ролере, није то проблем. Имају све што деца иначе желе. Међутим, не желим да им све буде „на извол’те“. Недавно сам им купио мотор, али с кваром, и натерао их да га сами поправљају. Стефан на исти тај начин увелико зна да ради с рачунаром, подиже системе, инсталира…
Школовање је, међутим, на првом месту, па Никитовићи својим малишанима од малих ногу омогућавају да открију своје таленте. А за то је најважнија добра организација маме Драгане. Сви школарци, одлични су ђаци, а свако од њих има и по неколико додатних активности.
– Троје иде на карате, троје на фолклор, троје у музичку школу, двоје на плес… – набраја Драгана. – Урош, Новка и Наталија свирају клавир, па смо им купили да вежбају код куће и клавир и клавијатуре. Стефан похађа у Београду школу енглеског језика „Британика“, овде је годинама играо фолклор, а сада на београдском „Ташу“ тренира ватерполо. Једно време се бавио и манекенством. Остали, осим две најмлађе ћерке, тренирају рукомет, плес, а Наталија је прошле године била вицешампион Србије у каратеу. Искуство ми је показало да треба бити упоран и да им не треба дати да одустану, јер се период када губе интересовање обавезно јави у неком моменту.
Заблуда је, тврди Драгана, да је тешко подизати пуно деце. Чак је им је, како каже, лакше него онима који имају само једно или двоје, јер једни помажу другима.
– И поново бих све урадила исто овако – закључује Драгана.
БЕЛА КУГА = БЕЛИ ПАПИР
У било којој западној земљи добили бисмо неколико хиљада евра социјалне помоћи за децу, а овде њих петоро нема ни основна права – кажу Вита и Драгана. – Стефану плаћамо смештај у ученичком дому у Београду 5.380 динара, јер је због једине четворке из шпанског у седмом разреду остао без стипендије. Ослободили су нас само плаћања вртића и ужине за школску децу. Приватне школе у које уписујемо децу, често нам дају неке попусте. Чланарине за карате смо ослобођени. А иста ова држава, која сада не види нашу децу, сутра ће од њих регуларно узимати порезе. Зато планирамо да одемо било куда и затражим азил. А овде нека наставе да трубе о белој куги и да ништа не чине да то спрече!
Тагови: Аранђеловац, Породица Никитовић