СУСРЕТ ТЕСЛЕ И СРПСКОГ СЕЉАКА: Научник је из постеље само рекао: „Поздравите моју стару домовину, ја је никада више нећу видети“

Чувени научник Никола Тесла последњих десет година свог живота је провео у хотелу „Нјујоркер“ на Менхетну у Нјујорку. У собу 3327 залазили су само ретки, а један од њих је био и сељак из Шумадије Живадин Стевановић, иначе први српски познати песник са села. Овај Гружанин је у Америци током 1939. године провео 100 дана – отишао је, као председник једне мале гружанске општине, у Нјујорк због Велике светске изложбе на којој је више од 60 држава излагало своја достигнућа кроз векове, а имао је и велику жељу да се сретне с Теслом. Ту своју жељу изнео је доктору Паји Радосављевићу, још једном Србину који је у Америци стекао светску славу, а који је био близак пријатељ са Теслом. Иако јако болестан, Тесла је, након Радосављевићевог позива, пристао да на кратко прими Стевановића.

Стевановић је касније, по повратку у Србију, о свом америчком пропутовању написао књигу „Сто дана у Америци“, а део који се односи на сусрет са Теслом преносимо у наставку.

Када је стигао у хотел у којем је живео Тесла, портир га је одвео до његових врата… Стевановић овако у својој књизи описује сусрет с научником:

„Портир куца на врата, тихо и чудно, као да су то неки уговорени знаци. Врата се помоћу неког невидљивог механизма сама отворише. Уђох у собу. Стадох за тренутак и видех у њеном источном делу кревет и у њему човека са главом подигнутом на јастуцима. Лице му бледо, испијено, без капи крви, коса бела. Просто се сав губи у белини јастука. Брада му уска, образи мршави, дугуљасти, а широко чело испресецано дубоким борама. То је био Никола Тесла. Наши се погледи сретоше. Нјегове очи заблисташе мало живљим сјајем, као да су у њима биле сузе. Он ми тихим гласом рече нешто на енглеском језику, пружајући ми полако своју стару, смежурану руку која је подрхтавала. Пришао сам његовој постељи и са поштовањем прихватио ту изнемоглу руку која је толико добра дала човечанству. Тада сам му рекао:

– Господине Тесла, дошао сам из Југославије, на велику Светску изложбу. Желео сам и Вас да видим и да Вам пренесем поздрав Ваше родне груде, која се поноси Вама јер сте својим научним радовима допринели слави њенога имена широм света.

– Хвала! – одговори ми Тесла изнемоглим гласом који је подрхтавао. Полако, као да је шапутао, додаде на чистом српском језику:

– Хтео сам да Вас видим, али опростите, не могу дуго са Вама да разговарам. Као што видите, тешко сам болестан. Кроз Вас доживљавам сада моју стару домовину.

Разумео сам његове речи. Гледао сам га у зенице и видео му сузе у очима. Шта је мислио у том тренутку седи научник? Да ли се, видевши сељака из Шумадије, сетио свога села и свога детињства у Лици, да ли сам му својом посетом пробудио чежњу за родним крајем, који већ пет деценија није видео?

– Надам се да ћете брзо оздравити и да ћете још много урадити за срећу људског рода – пожелех гласно.

– Хвала – одговори Тесла слабим гласом и полако, пружајући ми поново своју дрхтаву смежурану руку, наглашавајући сваку реч, додаде:

– Поздравите моју стару домовину, ја је никада више нећу видети…

Више ниједну реч нисам смео да проговорим. Био је толико болестан да ми се учинило да ће издахнути пред мојим очима. Нјегово лице одавало је самртника. Једино поглед, дубок и продоран, зрачио је мало живљим сјајем. Када сам полазио, погледао сам по великој, светлој соби, са чијих се прозора видео добар део Нјујорка. Врата су се за мном сама лагано затворила. Још једанпут сам чуо уздрхтали глас највећег живог научника нашег доба:

– Поздравите домовину…“

Тесла је, подсетимо, преминуо на Божић, 7. јануара 1943. године, у соби 3327 хотела „Нјујоркер“.