СТУДЕНТИ ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА: Није филозофски ћутати – није српски увреде и издају трпети

Постоји уврежено, мишљење у Србији да Филозофски факултет у Београду представља центар за мобилизацију будућих јуришника на различите фондације, на инострани капитал, који служи само у сврху блаћења и понижавања сопственог народа и отаџбине. Нажалост, као студенти поменутог Факултета, морамо се усагласити са оваквом тврдњом. То се може уочити веома лако, кроз јавне наступе многих професора, са различитих одељења, али се може увидети и унутар самих просторија факултета, када редовно похађате наставу, и имате прилику да слушате политичке трактате оних, који свој положај редовних и ванредних професора користе као маску за много опасније ствари, као што је пропагирање аутошовинистичких осећања међу омладином. Мишљења смо, не можемо засигурно тврдити, да је таква пракса могућа само у Београду, само у Србији, да они који своје плате зарађују из буџета Републике Србије, најгнусније вређају народ који их храни.

Скорашњи примери јавних речи и потеза троје професора са одељења за историју, неки би рекли, троје од четворо јахача апокалипсе, управо потврђују до сада изнете тврдње. Проф. др Радина Вучетић, проф. др Никола Самарџић и проф. др Дубравка Стојановић опет су, по ко зна који пут, показали своје право лице, показали да је једина сврха њихове јавне речи, да вређају народ, за који би кроз своје професије требало да раде.

Дана 30. јуна 2020. године на мрежи Твитер је освануо статус особе која се крије под псеудонимом Iggy666. Аутор текста, односно, статуса се није превише обазирао на граматику, као ни на правила коришћења знакова интерпункције, чиме је тај статус претворен у набацану гомилу вулгарности и неистина, међу којима би неке у другим државама биле чак санкционисане. Изјава аутора тог текста, да су Карађорђевићи „izmislili Kosovski boj“ (аутор се овде сетио да стави велико слово), „stvorili Spc, izmislili svetog savu i ostale gluposti,…“, је свакако за санкционисање. О догађајима као што је Косовски бој, студенте историје, на Филозофском факултету у Београду, Одељењу за историју уче да се неоспорно одиграо, а личности као што су први српски архиепископ Свети Сава (претпостављамо да аутор мисли на њега под „izmislili svetog savu“), неоспорно постојале, као и то да је та, од Карађорђевића „измишљена“ личност заслужна за стварање Српске православне цркве (на шта аутор алудира када каже „stvorili Spc“), коју су, ако питате аутора „измислили“ опет ти Карађорђевићи.

Свака анализа овог текста би била апсолутно губљење времена и не би јој требало придавати већи значај. Кад одједном, као гром из ведра неба, та гомила крша и лажи добија позитивну рецензију од стране редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Николе Самарџића. Проф. др Никола Самарџић је редовни професор на Одељењу за историју, што је највише звање на свим факултетима и представља највишу тачку у лествици напредовања на државном Универзитету. Са тим ауторитетом проф. др Никола Самарџић је „лајковао“ горепоменуту објаву, што значи да је сагласан са њом. Да ли је дошло до вртоглаве промене у историјској науци? Да ли је дошло до новог тумачења? Или је то прихватање овог тумачења од стране проф. др Николе Самарџића? Без сумње, у питању је ово треће. Универзитетски професор је себи дозволио да подржи анонимну, функционално неписмену особу, у тексту који је сваком Србину и Српкињи увреда.

„Председник, додуше, има прилику за поправни и да се та слика промени, а то је да призна Косово. Од тог признавања, или непризнавања Косова зависиће, чак и са тамним мрљама од деведесетих до данас, његово место у историји“, речи су проф. др Радине Вучетић, којима потврђује оно што је и врапцима на грани јасно, да нема никакве суштинске разлике између режима и само наизглед опозиционих галамџија на нашој јавној сцени.

Њима никада не смета политика режима, већ то што је место за извршење такве политике, накарадне за српски народ, преузео неко ко не припада њиховом префињеном миљеу самозваних псеудо-интелектуалаца, који имају исте иностране газде баш као и режим. Да не спомињемо колико је само антиуставних ставова предочено у само две реченице, од тога да се олако пренебрегава да председник Србије није и не може бити носилац извршне власти према Уставу Републике Србије, па самим тим, није он тај који треба или не треба нешто да призна, и тога да би признавање јужне српске покрајине, као самосталне државе од стране Београда, био директан антиуставни чин. Али, изгуби се наједном жеља за демократијом, владавином права и поштовањем Устава, када треба учинити једно такво антисрпско дело.

Ових дана остали смо затечени и изјавама Дубравке Стојановић, професорке историје на Филозофском факултету. „Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike”, навела је поменута професорка у једном интервјуу.

Чињеницу да један од највећих монструма Анте Павелић није приведен пред лице правде, на част је тадашњем режиму Јосипа Броза. Зар толика држава није била способна да дође до највећег непријатеља наших „народа и народности“?! Како је неправда постала закон, Благоје Јововић, див-јунак, правду узима у своје руке. Пресудио је крвнику дужном за смрт милиона побијених. Правда, бар она људска, испуњена је са два метка. Поносит Србин из Црне Горе пресуђује човеку због кога генерације Херцеговаца, Личана, Крајишника… ђедове, ујаке, баке и стричеве знају само из прича. Оваквим изјавама, професорка Стојановић је увредила сваког Србина, посебно оне чији су преци уморени у НДХ, а таквих, нажалост, није мали број.

Што се тиче промена назива улица, Београд не губи „отвореност“ и „космополитски дух“, већ је проблем значајно већи. Брисањем назива улица, попут Сарајевске и Мостарске, брише се симболично, простор на коме су Срби живели вековима. Наш идентитет су обликовали и Алекса Шантић, и Петар Кочић и Момо Капор, ништа мање од великих људи са простора данашње Србије. Сужавањем Србије на „Србијанско“, добијамо оно на чему је исти тај Павелић радио.

Битно је нагласити да топоними не потичу из некима „никада прежаљене државе“ СФРЈ. Они су много старији од ње, јер историја није почела 1945. Много пре тога, Срби су живели у тим градовима и крајевима. Али, Павелић, Тито и њима слични, учинили су да се број становника драстично смањи, што 1941, а онда и 1995. Због свега тога, људи попут Благоја заувек ће бити хероји, јер нису уморили ни једну недужну жену, старицу или дете. Назив улице по његовом имену је нешто најмање што се мора урадити, а у неким бољим временима, надамо се значајно више.

Нажалост, такво је мњење међу професорима Филозофског факултета. Не свих, наравно. Част изузецима. Али они полако, једног по једног неистомишљеника одстрањују уз кумовање Управе Филозофског факултета, чију подршку уживају. Професори који су избачени су били нарочито омиљени међу студентима. Треба поменути др Небојшу Шулетића и др Мају Николић, у чију заштиту су студенти историје стали. Будно су пратили шта се дешавало на Изборном већу, све док није стигла претња од појединих професора да се клоне Амфитеатра (јер није Филозофски ћутати). Након тога су само неки устукнули, али су се многи и заинтересовали. Амфитеатар „Георгије Острогорски“ се нагледао свакаквих призора. Седнице Изборног већа су биле равне неком блажем облику ријалити програма. Овај сукоб је почео да се прелива и на студенте докторских студија, који постају предмет прогона. Одељенско веће за историју одбија да изгласа комисију коју предлаже ментор, само зато што он не припада е владајућој групације. Страшне се ствари дешавају на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Апелујемо овом приликом на професоре да закопају ратне секире, и да раде како наука заповеда, а не нека страна амбасада, неке западне силе.

Нисмо сигурни колико грађана Србије уопште зна за овакве речи и поступке оних који живе на грбачи истог овог народа. Али такође, сматрамо да кад већ сам факултет не реагује поводом оваквих срамних изјава и потеза њихових запослених, као и тренутна политичка номенклатура, да ми као студенти Филозофског факултета у Београду, морамо преузети ту функцију алармирања наше јавности, о томе ко ради у нашој институцији, кога српски народ хлебом храни, и да укажемо, да су потези и речи поменутих професора само кап у мору свих грозота, које се константно дешавају унутар Филозофског факултета у Београду. Срби, онај ко вам историју пише и тумачи, тај вам и садашњост и будућност кроји! Будите се, пре него што стварно буде и превише доцкан за било какву промену.

Марко Радић, студент социологије, представник социолога у Студентском парламенту Филозофског факултета у Београду

Михајло Радивојша, студент историје, студент продекан Филозофског факултета Универзитета у Београду и представник студената историје у Студентском парламенту Филозофског факултета у Београду

Лазар Бјелица, студент социологије, представник социолога и председник Студентског парламента Филозофског факултета у Београду

Ђорђе Николић, студент историје, представник студената историје у Студентском парламенту Филозофског факултета у Београду и председник Савеза студената Филозофског факултета Универзитета у Београду