СТРАВИЧНА СВЈЕДОЧАНСТВА: Хватали живе Србе због трговине органима

Свједоци злочина трговине органима, које су истражитељи Унмика обиљежавали бројевима да би их заштитили, навели су имена припадника терористичке ОВК под чијом командом су киднаповани Срби са Косова и Метохије пребацивани у Албанију, те како су убијени сахрањивани у већ ископане гробнице.

Срна је у посједу повјерљиве преписке шефа Мисије за истраге злочина из Скопља и Приштине Емона Смита са шефом Мисије за истраге Патриком Лопезом Тересом у којој Смит, на Тересов захтјев, доставља извјештај о исходу разговора које је имао са шефом Унмиковог Одјељења за правду Полом Кофијем у вези са злочинима на Косову и Метохији, са посебним освртом на „Жуту кућу“.

Свједок „Н“ до детаља је исприлао да је „обавио три испоруке“ киднапованих Срба – прву 20. јула, другу 23, а трећу 2 и 3 августа 1999. године, пише у Смитовом извјештају.

Он је навео да је се 20. јула у близини Клине, удаљеној 30 километара од Пећи, у пријеподневним часова јавио претпостављеном Петриту Агушолију, који му је рекао да се распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао.

Према ријечима свједока „Н“, та група му је од раније била позната као веома опасна – познати су били по убиству Срба у Пашином селу, док у Клини у то вријеме више није било Срба.

– Рекао ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена и упозорио да морам урадити све што ми се каже, да држим уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио и да ћу једино тако моћи да доживим `дубоку старост` – навео је свједок „Н“.

Он је додао да је задужио стари прашњави СААБ чији замрзивач позади није радио и да је возио сат и по времена од Пећи до Призрена, а са њим је у кабини био Агушоли. Када су стигли у Призрен, Агушоли му је наредио да се упути према Сувој Реци .

– Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав и километар после Љутоглава сишли смо с пута, кренуло десно код куће која је имала три спрата. Наставио сам неких неких 100-200 метара и ту сам угледао 30 заробљених Срба. Међу њима је била једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК – рекао је свједок „Н“.

Заробљеници су, наставио је даље причу, очигледно били изложени дугом маршу, јер су били прашњави и прљави, неки крвави.

– Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова код Гњилана, имао је око 40 година. Остали Срби су били из Ратимља, Оптеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена – испричао је свједок.

Он је навео да је у Призрену изашао Петрит, а да су са њим у кабини била двојица припадника ОВК у цивилу, а иза њих „дискретна“ пратња од четворице припадника ОВК у „голфу двојци“.

– Питао сам гдје треба да возим и одмах ми је један од њих рекао да ућутим. Стигли смо у Кукеш, преко границе на Морини. На граници нас нико није зауставио. Избеглице /албанске/ су се враћале, али када сам напуштао територију Призрена морали смо да станемо, јер ми је пукла гума. Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње – присјетио се свједок „Н“.

Иза њих је, како је испричао свједок, полако ишао пицгауер џип у коме су били припадници ОВК.

– Четири или пет војника ОВК полако је корачало заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима препознао сам Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет година. Неки Срби носили су униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сјећи дрва у Албанији – наводи свједок „Н“.

Он је додао да је та група скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик.

– Ми смо стигли у Кукеш око четири поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу. Тамо само испоручио Србе, а потом смо се одвезли назад у Призрен – рекао је свједок.

Он даље прича да је 23. јула између 9.00 и 10.00 часова прије подне поново ишао са истом двојицом припадника ОВК истом камиону и истом рутом, али да су се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку.

– Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени `генг` Исмета Таре из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци – свједочио је свједок „Н“.

Свједок је истакао да је ријеч углавном о Србима из Суве Реке, Гњилана и Ораховца.

Према његовим ријечима, лешеве су убацили у камион, посули их „капоритом“, прашком кориштеним за дезинфекцију и пригушивање „мириса“, а затим су истом рутом око 12.30 часова кренуо до Кукеша.

– Овај пут сам скренуо ка југу. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из ШИК-а /албанска обавјештајна служба/. Он је до 1991. године био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди, који је био шеф ШИК у вријеме Берише – рекао је свједок „Н“.

Он је испричао да су пратиоци из „голфа“ истоварили камион, да су користили маске и рукавице.

– Тамо је већ било ископано 15 већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсјећало је на Авганистан, осим што је ту било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили за њега – каже свједок, те напомиње да му је „непријатни сувозач“ рекао да ће га поново звати.

Према изјави овог свједока, назвао га је 2. или 3. августа око 10.00 или 11.00 часова прије подне и рекао му да има „товар“ за транспорт.

Свједок наглашава да није сигуран одакле је „непријатни сувозач“, али је сигуран да није из Пећи.

– Стигао сам у Капишницу код Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је `натоварен`, на задњим вратима имао је ланце и катанце. У `голфу двојци“ пратио нас је исти тим и иста двојица у кабини. Овај пут сам возио до Морине, а потом до Тропоје. Требало нам је један час и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша – присјећа се свједок „Н“.

Иста процедура као и прије, прича, све је било добро организовано, гробови ископани.

– Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била више, у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво вријеме сам сједио у кабини. Особа из ШИК-а /задужен за сакривање српских лешева/ овај пут локални мафијаш из Дибре /Пешкопија/ није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам `испорука` заједно у Албанију – наведено је у извјештају шта је испричао свједок.

Према наводима из извјештаја, „Н“ је рекао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат.

Смит је написао у извјештају да га је питао како је знао имена људи из ШИК-а, а свједок је одговорио да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују о кадровима из ШИК-а и да је чуо да /тада/ актуелни шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.

Свједоци „П“ и „Ц“ су, како се наводи у извјештају, испричали „И“, а Смит наводи да се може вјеровати овом свједоку, да се у јужном Косову ништа не може десити у вези са организованим криминалом /наркотици, цигарете, оружје, `прање новца`/ без одобрења пећког и призренског клана.

Према наводима Смита, свједок „П“ је рекао да су Даут Харадинај и Наим Маљоку лично били задужени за Пећ, Ђаковицу и све до Јуника, а линија подјеле је била од метохијске котлине до Малишева.

– Он је рекао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Финансирао је и прошверцовао много оружја прије и за вријеме рата. Углавном се бавио наркотицима – наведено је у Смитовом извјештају.

У извјештају даље пише да у другом сектору, који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга, независна, група али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја, чије су локални вође били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране код Призрена, а Кастрати и Ђељај из Призрена.

У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ заробљеним Србима из своје области.

Смит пише да „П“ није могао да се сјети његовог презимена, али је рекао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из сјеверних општина.

Овај сведок је испричао да је Даут Харадинај, брат команданта ОВК за Дукађин Рамуша Харадинаја, имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998.

„П“ је често тамо боравио и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом, пише Смит.

Он додаје да су чак и за вријеме бомбардовања неки заробљени Срби довођени тамо, али да су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата.

– Као што су нам и други сведоци изјавили, `П` нам је рекао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком Јула 1999. године али су наредили и организовали киднаповања Срба и њихове депортације у сјеверну Албанију – пише у Смитовом извјештају.

Према наводима из тог документа, настављена је даља егзекуција и освета над Србима, али је то „сада било под бољом контролом““.

– Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је прије рата био вулканизер – истакнуто је у извјештају.

Смит пише да је свједок потврдио оно што је он већ знао да је у области Призрена Џавид Елшани из села Пиране био веома активан у „хватању“ живих Срба.

– Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама – преноси Смит и додаје да је свједок „Ц“ потврдио исто и рекао да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, а да је први пут убио у раној младости.

Према свједочењу, убио је доста српских полицајаца прије ескалације рата и много више српских цивила, а такође и Албанце осумњичене за сарадњу са српским властима.

– Био је бескрупулозан и побио је чак неке блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних неколико хиљада долара – додаје се у извјештају.

Сведок „П“ је рекао да су Елшани и Даут Харадинај били веома блиски.

– Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, а организовао је и два логора за заробљене Србе у сјеверној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је на планини источно од Бићаја. То је наша друга локација, где нам је `Н` казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. `Ц` нам је потврдио да је Елшани организовао `смјештај` за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена – пише у извјештају.