СТРАВИЧАН ИЗВЕШТАЈ ЕМОНА СМИТА: Између 100 и 300 Срба киднаповано 1999. са КиМ, одведени у Албанију где су им вађени органи

Од средине 1999. године /могуће и нешто раније/ између 100 и 300 људи киднаповано је са Косова и Метохије и пребачено камионима и комбијима у илегалне затворе у области сјеверноалбанских градова Кукеш и Тропоја, наведено је извјештају са ознаком „строго повјерљиво“ шефа Мисије за истраге злочина из Скопља и Приштине Емона Смита.

Срна је у посједу повјерљиве преписке Смита са шефом Мисије за истраге Патриком Лопезом Тересом у којој Смит, на Тересов захтјев, доставља извјештај о исходу разговора које је имао са шефом Унмиковог Одјељења за правду Полом Кофијем у вези са злочинима на Косову и Метохији, са посебним освртом на „Жуту кућу“.

– Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између јуна и октобра 1999. године – наглашено је у извјештају.

У извјештају је прецизирано да су, почевши од августа 1999. године неки од тих заробљеника /24 до 100/ пребачени из сјеверне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе /приватне куће и напуштене индустријске комплексе/ у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 километара југозападно од Кукеша. Заробљеници су, такође, пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 километара источно од Бурела.

– Заробљеници су одведени у централну Албанију, гдје су потом поново пребацивани у малим групама у приватну кућу јужно од Бурела која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тијела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тијела су сахрањена у непосредној близини.

Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране /неких 75 километара југозападно од Бурела/, одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници /осим Срба/ који су довођени у ту „клинику“ /и ликвидирани ради органа/ биле су у мањем броју жене са Косова, из Албаније и источне Европе. Посљедња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забиљежена у прољеће или рано љето 2000. године – пише у извјештају.

Осим заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову транспортован је у Албанију и закопаван на тајним локацијама.

Овај уводни дио извјештаја је, истакао је Смит, базиран на интервјуу са осам свједока који су Албанци са Косова и из Црне Горе и служили су у тзв. ОВК.

– Четири свједока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у сјеверној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два свједока тврде да су учествовали у транспорту дијелова тијела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама – прецизирано је у извјештају, који је сачињен на десетак страна.

Према сазнањима наведеним у извјештају, „сви транспорти и `хируршке` процедуре извршавани су са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом, у то време, бившег премијера Салиша Берише“.

У извјештају Смит описује локацију куће у којој су били одстрањивани органи из тијела жртава.

Кућа се налазила „тачно 14,58 километара јужно од Бурела, са сљедећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8,57 километара јужно од првог моста јужно од Бурела“, наведено је у извјештају.

ИЗВОРИ ЗАХТИЈЕВАЛИ ДА НЕ БУДУ ИДЕНТИФИКОВАНИ

Смит је у извјештају написао да су „извори захтијевали да не буду идентификовани“, па их је идентификовао као „бројеве“.

Број један је етнички Албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац терористичке ОВК у вријеме рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица у илегалне затворе у сјеверној и централној Албанији.

Број два је етнички Албанац са сјеверозападног Косова који се прикључио ОВК 1998. године и служио је као нижерангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица у илегалне затворе у сјеверној и централној Албанији и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.

Број три је етнички Албанац са сјеверозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за вријеме рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у сјеверној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.

Број четири је етнички Албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

Број пет је етнички Албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Посједује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у сјеверну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.

Број шест је етнички Албанац из Призрена који је био ухапшен од ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је затворен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању рата /његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш/. Број шест је видио српске заробљенике у логору Кукеш, гдје је сазнао да ОВК неке Србе пребацује у Бурел.

Број седам је етнички Албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видио је Србе са КиМ заточене у разним илегалним затворима у сјеверној Албанији.

Број осам је етнички Албанац католик који је служио под командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у сјеверну Албанију.

ИМЕНА СРБА КОЈИ СУ ЖИВИ ТРАНСПОРТОВАНИ У АЛБАНИЈУ

У дијелу који се односи на жртве, Смит је навео да „приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију“.

Према извјештају, жив је у Албанију транспортован Властимир Стевановић. Видјели су га на Косову свједоци два и један у групи Срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију крајем јула или почетком августа 1999. године.

Драгана Јаћимовића је видио на Косову свједок два у истој групи Срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију крајем јула или почетком августа 1999. године.

Златка Антића је видио на Косову свједок два у групи Срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију у јулу или августу 1999. Свједок један тврди да је његов пријатељ видио Антића у тој групи заробљених Срба, али да вјерује да је убијен прије него што је стигао у Албанију.

Синишу Витошевића, Градимира Мајмаревића, Драгољуба Славковића, Младена Васића, Милету Ђукића и Перу Ристића видио је свједок седам у илегалном затвору код Тропоје крајем јула или почетком августа 1999. године.

Слађану Фан видио је пријатељ свједока један у илегалном затвору у Пешкопију у септембру или октобру 1999. године. Свједок један тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да вјерује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

Већина свједока давали су само кратке одговоре и покушавали да умање своју улогу у специфичним операцијама, а то се, нагласио је Смит, дешавало због страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет.

Четири свједока који су директно учествовали у транспорту заробљеника дали су аутентична свједочанства.

ПОТРЕСНЕ ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА О ТРАНСПОРТОВАЊУ КИДНАПОВАНИХ СРБА

У наставку извјештаја Смит је досљедно пренио потресне изјаве свједока о транспортовању киднапованих Срба и људских лешева са Косова у сјеверну Албанију.

Један од свједока је испричао да је „прва испорука била у октобру 1999. године“.

– Одвезао је четворо или петоро Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човјеку по имену Бесим Вокши /оперативцу ОВК под надимком Кинез/. Свједок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подијељену у двије секције.

Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у свјетложуту боју и да њен власник није припадао истом клану као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће – наведено је у извјештају.

Друга испорука је била у мају или почетком јуна 2000. године, испричао је свједок и навео да је тада превезао око 20 жена /словенског говорног подручја из источне Европе и бивших земаља СССР-а/ са локације у сјеверној Албанији у једну кућу сјеверно од Бурела.

– Свједок се присјећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата неколико дјевојака су биле без свијести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвезене у /жуту/ „кућу“ јужно од Бурела – наведено је у извјештају.

Свједок је изјавио да је касније добио задатак да прати возило у којем су транспортовани дијелови људских тијела и унутрашњи органи до аеродрома Ринас код Тиране.

– По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, свједок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу – истакнуто је у извјештају.

Овај свједок означен бројем два је нестао у области Клине у марту 2003. године, наведено је у извјештају, у коме се додаје да су чланови његове породице казали да верују да је убијен због неплаћених дугова и да његово тијело нису пронашли нити су пријавили његов нестанак.

Сви свједоци које наводи Смит су потврдили да је трансплатацију органа вршио извјесни албански доктор Ћамил, који је по „испоруци“ прегледао заробљене Србе, посебно је прегледао абдомен.

СВЈЕДОК: ЛЕШЕВИ СРБА СУ БИЛИ УГЛАВНОМ ИЗ СУВЕ РЕКЕ, ГЊИЛАНА И ОРАХОВЦА

Један од свједока је испричао да је средином 2000. године 15 заробљених Срба крчило пут испред себе кроз жбуње док је иза њих полако ишао „пицгауер“ џип са припадницима ОВК.

– Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сјећи дрва у Албанији.

Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око четири часа по подне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према сјеверу и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен – испричао је свједок.

Он је навео да је потом са двојицом припадника ОВК у истом камиону стигао до локације на којој их је чекао озлоглашени Исмет Таре из Суве Реке.

– Овај пут сам видио лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осјетим мирис свјеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али су углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „капорит“, који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша.

Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из ШИК-а /шиптарска обавјештајна служба/. Он је све до 1991. био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК-а у време Берише. Пратиоци из голфа два су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице.

Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Мјесто је било веома удаљено и подсјећало је на Авганистан, осим што је овдје било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена смо продужили у Пећ, гдје сам вратио камион људима који су ме задужили са њим – испричао је детаљно свједок.

ОДГОВОРНОСТ РАМУША И ДАУТА ХАРАДИНАЈА

Свједок „П“ је испричао да су Даут Харадинај и Наим Маљоку били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија подјеле се простирала од Метохијске котлине до Малишева.

Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја прије и за вријеме рата. Углавном се бавио наркотицима.

У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и дио малешевске општине постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја.

– Локалне вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдијевао“ заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из сјеверних општина, такође – наведено је у извјештају.

Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. године. Свједок „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у вријеме бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата.

Као што су нам и други свједоци изјавили, свједок „П“ нам је казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком јула 1999. године, али су одмах послије тога почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у сјеверну Албанију, истакнуто је у извјештају.

– Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га извијесте ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи дио овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извјесног Насера, који је прије рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама – испричао је свједок „П“.

Он је навео да је Елшани убио доста српских полицајаца прије ескалације рата и много више српских цивила, такође и Албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима.

– Свједок „П“ је рекао да су Џавид Елшани и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек, код Призрена, а, такође, је организовао два логора за заробљене Србе у сјеверној Албанији. Један се налазио у Бићају јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја, то је друга локација за коју је свједок „Н“ казао да је био заробљенички логор који се налазио у непосредној близини масовне гробнице – пише у Смитовом извјештају.