28.12.2021. - 10:38
фото: CC0 / Unsplash /
Неку врсту патологије говора има 70 одсто деце у Србији, више од трећине која имају између 3 и 4 године, не прича. У том узрасту све је већи проценат најмлађих са поремећајем понашања из аутистичног спектра. У дијалогу са родитељима деца у просеку проведу 5 минута недељно. Све ово је страшни биланс живота са технологијом и „новим нормалностима“.
Шта се догађа са дететом које не проговори на време, не може да комуницира, да изрази своје жеље и осећања? Тешкоће носи у вртић, школу, има проблем са читањем, писањем, не може да се социјализује. У већини случајева ова деца имају неадекватне емоционалне реакције, хиперактивна су, агресивна или аутоагресивна.
Зашто деца не говоре
Проф. др Мирјана Совиљ, директор Института за експерименталну фонетику и патологију говора каже да је неразвијање говора условило више фактора, али је највише утицала модерна технологија. Она јесте у функцији људског развоја, али није за свакога, у било које време. Таблет и мобилни телефон су на бебиним колицима, креветићу, на столу у време оброка.
„У анамнези наше деце која имају проблем у проговарању и говору, стоји да су просечно пет до шест сати дневно испред неког дигиталног уређаја. Погледајте тренутак када мајка храни дете, а таблет је испред њега. Дете треба да види тањир са својом храном, треба само да покуша да направи покрет доношења до уста, свега је тога лишено. У пасиви је, не види храну, не припрема дигестивни тракт њеним гледањем, а процес варења се припрема пре првог залогаја, код њих је то све поништено“, упозорава др Совиљ.
Она додаје да је неприпремљен систем органа за варење увучен у виртуелну стварност, што доводи до разних метаболичких оштећења, нарушава се равнотежа корисних бактерија које треба да се нађу у дигестивном тракту. Када мајка проговори, дете се тргне, прогута, али није свесно жвакања, укуса, мириса.
Технологија деци одузела руке
Она каже да је изузетно важно да беба прво самостално једе својим прстићима, затим да научи да држи кашику и да принесе храну устима. Сви ти покрети се прескачу док дете не порасте, а родитељи не знају да и ове радње утичу на развој говора.
„Шака и језик заузимају највећи простор у нашој неуралној мрежи, такозвана Пенфилдова шема је одавно позната, та координација уствари је један огроман фундамент за наш даљи развој као хомо сапијенса. Дете данас скролује, користи један прстић, све друго је прескочило. Да не говорим о конструктивним, дидактичким играчкама, где треба да употреби свих 10 прстића, јер су шака и прсти у дубокој корелацији са језиком“.
Докторка Совиљ додаје да се деци данас меље храна, јер је, како каже, то комфорније за мајку, брже нахрани дете. Али родитељи би требало да буду свесни да, ако се у том узрасту не посвете детету, јер немају времена, касније ће морати да посвете дуги низ година да исправе грешке које су направили на почетку.
Како знати да нешто није у реду
Да са комуникацијом детета нешто није у реду родитељи могу да детектују пре прве године, зато што комуникација није само реч, она се између мајке и детета развија много раније, у пренаталном периоду. Веома рано је могуће уочити да ли је са дететом све у реду.
„Родитељи врло рано могу да виде да нема контакта очима, да дете нема развијену фазу гукања, плач му је монотон, па мајка не може да препозна шта је у питању, да ли је мокро, гладно или га нешто боли, да је дете узнемирено до тог нивоа да плаче неутешно и даљу и ноћу. То су екстремни случајеви, али су све показатељи. Дете нема такозвани баблинг, тепање и прве социјализоване речи у првој години“, каже др Совиљ.
Она додаје да стручњаци из различитих школа, односно праваца праве додатну пометњу о томе како дете треба да се развија, зато што развој говора иде паралелно са сензомоторним развојем, али да је једно сигурно, дете би требало да почне да комуницира са годину до годину и по дана, а у трећој години мора да има развијену функционалну основу говора, да започне дијалог, поставља питања, даје одговоре, да зна песмице.
„Стручњаци углавном кажу, проговориће, не брините, видите како је напредно, чак и дефектолози не брину до четврте године. Онда се мајка упућује да поразговара са психологом, јер „нема прави увид у стање детета“. То су велике обмане. То су ставови равни злочину, јер, верујте ми, 90 одсто родитеља који дођу у нашу институцију нам у анамнези кажу да су већ у трећем месецу приметили сигнале о којима сам говорила, а да ни педијатар, ни други стручњаци то нису регистровали, прихватили, сви су се повлачили и чекали“.
Пет минута разговора недељно
Наша саговорница истиче да све што је комункација почиње у пренаталном периоду, ако ту дође до померања, од трансгенерацијског утицаја нашег рода кроз генетику развоја током трудноће, али и касније када прва реч треба да буде социјализована, сигурно ће бити проблема.
„Неће свако дете које има поремећај говора ући у насилно понашање. Имамо период када мајка испод срца носи то дете, зове се „матерњи језик“. Истраживали смо дуги низ година понашање детета у утроби мајке, како њен глас утиче на његово понашање, али и околина. У том периоду понашање околине и понашање мајке дају упоришне каменчиће, ослонац, наш темељ, како ћемо се понашати током целог живота. Неуротична мајка, фрустрирана, која има кратак фитиљ, рађа такво дете“.
Др Совиљ каже да у развијеним земљама света деца у дијалогу са родитељима проведу 5 минута недељно. Не у квалитетном, већ у било какавом дијалогу. Родитељ се претворио у превозника детета од секције до спорта.
Наша саговорница подсећа да не комуницирамо само речима и очима, већ и кроз нашу течност и енергијом. На пољу ових сазнања Институт за експерименталну фонетику и патологију говора радио је истраживања о томе како молитва и дечија песмица утичу на енергетско стање особе, са стручњацима Руске академије наука и Украјинским универзитетом.
