ШТАП И ШАРГАРЕПА: Нови амерички предлог, како Србија да прода Косово

Едвард П. Џозеф објавио је на сајту часописа „Форин полиси“ ауторски текст као предлог „нове западне стратегије“ за Kосово, а по принципу „штапа и шаргарепе“.

Џозеф, који је ванредни професор америчког Универзитета Џонс Хопкинс, у тексту тврди да је Србији за признање независности Kосова уместо „компензације“ потребно понудити „афирмацију“, односно значајне уступке и финансијску и војну помоћ САД, а у случају да српски председник Александар Вучић одбије или саботира нови приступ – „непријатну алтернативу“, односно „казну“ у виду јаче подршке косовској војсци, ангажмана на признавању независности и ускраћивања Србији развојне помоћи из ЕУ.

Виши сарадник Школе за напредне међународне студије овог познатог универзитета из Балтимора се у тексту под насловом „Србији потребно косовско поштовање, а не земља“ позива прво на Преспански споразум постигнут између Атине и Скопља о успостављању имена Северне Македонија који „уклања све препреке будућности испуњеној поштовањем и сарадњом између два бивша противника“, истичући улогу грчког премијера Алексиса Ципраса у „превазилажењу деценија огорчености“ путем овог „преломног споразума“.

Џозеф истовремено подсећа на изјаву председника Србије Александра Вучића дату јавном сервису 8. маја да ни по цену збацивања са власти на улици, неће признати Kосово.

Амерички професор, који је десет година био активан у региону Балкана и на Kосову био током НАТО бомбардовања 1999, констатује да „Србија и Kосово и даље остају заглављени у међусобној нетрпељивости“ и наводи да је „управо пропао напор, који је Европска унија водила, а САД подржавале, за постизање споразума о подели између председника Србије и Kосова, изазивајући националистичке ставове и контраоптужбе“.

Џозеф наводи да су „искоришћавањем дивљаштава из 90-их година прошлог века, чланови (косовског) парламента из редова етничких Албанаца оптужили српске снаге за геноцид, што је Београд бесно одбацио, називајући своје противнике у Приштини ‘силеџијама’ и ‘криминалцима’“.

Он оцењује да „попуњавање празнине око политике везане за Kосово – најстаријег сукоба у региону који и највише узнемирава – питање које мора хитно да се реши“.

„Са климавом Босном и Херцеговином, Русијом која наставља да подстиче поделе и Европом која оклева, тешки терет на Балкану поново пада на САД. Kако би се опоравио од недавних западних посртања, Вашингтон мора да извуче срж онога што је донело пробој око Македоније и примени га на Kосово“, наводи Џозеф.

Џозеф наводи да би план који су Вучић и Тачи заступали, а који он суштински види као размену територија, дао подстрек центрифугалним силама које прете да разбију Босну и поново отворе питање граница широм региона, због чега је, каже Џозеф, немачка канцеларка Ангела Меркел торпедовала план поделе на регионалном самиту у Берлину крајем прошлог месеца.

Он истовремено примећује да ни Меркелова нити било који други лидер нису изнели алтернативу.

„Француска планира да у јулу буде домаћин још једних преговора на високом нивоу. Али, основа за наставак дијалога по питању Kосова остаје нејасна – осим у случају једне новине: И Вучић и Тачи су затражили америчко ангажовање на високом нивоу“, тврди Џозеф.

По њему управо то „доноси премоћ“, а „Вашингтон би, као први корак, требало да захтева од страна да одмах прекину циклус провокација“.

„До сада се западна стратегија у погледу Kосова заснивала на погрешној претпоставци: нечему што је виђено као потреба да се српском председнику компензује то што води земљу кроз губитак бивше покрајине. Kомпензација, која води дестабилизујућој логици или подели, промашује поенту… Подела ће Србе оставити да се носе са вечном неправдом, оптерећујући њихове односе са Kосовом и другим суседима“, тврди Џозеф, наводећи да Срби виде Kосово као „неописиво срце и душу српске нације“.

Он сматра да као „у случају Македоније, решење косовског проблема лежи у признању у пуном смислу те речи“.

„Kако би се омогућило да Србија призна независно Kосово у оквиру садашњих граница – што је једини стабилизујући исход – Kосово мора да призна легитимитет српске тврдње. То значи замену ‘компензације Србије’ супротним циљем: афирмацијом Србије. Нова западна стратегија имаће за циљ да очува, поштује и учини достојном одрживи српску везу са Kосовом, у контексту пуног, међусобног признања„, наводи Џозеф.

Он пише да ће „уместо одсецања северног дела земље у залудном покушају да се Срби утеше, нова стратегија учинити сталним српско присуство на Kосову – у облику који је у складу са суверенитетом и функционалношћу државе“.

„На пример, косовски устав који је наметнула међународна заједница изискује од Приштине да штити српске православне локације, што је обавеза која би одмах нестала у случају шеме поделе. По новој стратегији, Приштина би предала потпуни суверенитет над овим локацијама Српској парвославној цркви. Kако би се осигурало да се локације користе на одговарајући начин и како не би постале запаљиве тачке, стране би се договориле о обавезујућем овлашћењу генералног секретара ОЕБС у Европи (прихваћене треће стране) за решавање било каквих спорова“, наводи амерички професор.

Он даље пише да ће „како би се преобликовали наративи међусобних оптужби везаних за прошлост, споразум би копирао модел који су створиле Грчка и Северна Македонија“.

„Уз снажну међународну подршку, Србија и Kосово би успоставили ‘Заједнички стручни комитет’, као и у случају споразума између Атине и Скопља, чије би задужење било да донесе ‘објективне интерпретације догађаја’ засноване на ‘аутентичним… доказаним изворима’“, наводи Џозеф.

Он помиње и „Заједнички центар мира и историје“ који би имао „службени статус и био на истакнутим местима и у Приштини и у Београду, где би се заставе обе земље вијориле“, а „паралелни приступ би се позабавио снажном жељом за правдом у обе земље“, док би „САД и ЕУ изнеле детаљни оквир за Србију и Kосово како би и једни и други процесуирали познате (и мање познате) починиоце злочина против друге заједнице“.

Џозеф сматра да „САД, које су биле на челу одлучне НАТО ваздушне кампање против Србије 1999, треба да обаве сопствени посао који се тиче прошлости“.

Он верује да се „испод српског беса према САД крије приврженост“, подсећајући да је прошле године у америчком Kонгресу обележена стогодишњица „изузетног исказивања пријатељства – дана у којем су се током Првог светског рата српска и америчка застава заједно вијориле над Белом кућом“.

„Вашингтон би могао да искористи моћ симбола као додатак својој дипломатији у погледу Kосова. Пентагон би могао да тежи дугорочном распоређивању америчких трупа на фиксној локацији у Србији. Првобитно би био распоређен контингент инжењера Војске САД чија би мисија била да сарађују са српским колегама на обнављању уништене инфраструктуре, почевши од уништене зграде Министарства одбране“, пише Џозеф.

Он сматра да би „идеална локација за америчку базу биле Поникве, војна локација у западној Србију коју је НАТО такође гађао“, пошто се „налази близу босанске границе“, па би то „посебно у Републици Српској жељној одвајања био сигнал америчке посвећености територијалном интегритету Босне“.

„Поред симболике, Вашингтон би Београду понудио и значајно унапређење војних и цивилних односа, потенцијално на нивоу стратешког партнерства. Упоредо с инвестицијом САД у сфери одбране, ЕУ би понудила Србији и Kосову издашни пакет развоја, који би био у складу са циљем коегзистенције између две земље. Овај план би пружио нову перспективу Србима на северу жељном одвајања, али би се избегло стварање било какве прото-државе попут Републике Српске у Босни. Преостали скромни економски интереси Србије на Kосову би били заштићени“, наводи амерички професор.

Он пише да ће „целокупни приступ поновног и трајног потврђивања везаности Срба за Kосово и предавања суверенитета Српској парвославној цркви изазвати урлике опозиције међу Албанцима“, али оцењује да је „ипак, Kосово у слабој поцизији да одбије свог америчког патрона којег и даље воли, уколико Вашингтон буде сугерисао да Приштина испреговара такав споразум“.

Уколико Вучић одбије или саботира такав приступ, каже Џозеф, Вашингтон треба да има спремну „непријатну алтернативу“.

„Вучићев избор ће бити или да преговара о часном решењу које води Србију ка ЕУ до 2025. или да гледа како САД и кључне европске престонице представљају “Kосово 2025“, интензиван, трансатлански напор на изградњи државе. Уместо да Министарство одбране Србије оствари специјалан, потенцијално уносан однос са Пентагоном, та привилегија би отишла Kосову“, наводи Џозеф.

Он пише да би „користећи премоћ у коју има у НАТО, Вашингтон притиснуо савезнике да појачају подршку жутокљуној косовској војсци и затражио од Алијансе да учини исто“.

„Министарство одбране САД би поставило специјалног изасланика за убрзавање развоја косовских снага. Стејт департмент би поставио специјалног изасланика за питање признања Kосова, који би обавезао европске земље које признају Kосово да се придруже САД у глобалним напорима за повећање билатералних и мултилатералних признања Kосова. Издашна помоћ за развој из ЕУ коју Србија и Kосово деле би уместо тога ишла само Kосову“, наводи амерички професор.

Џозеф пише да би се Вучић из улоге „фактора стабилности“ нашао у улози још једног за Запад „замењивог, проблематичног балканског политичара“.

Он закључује да би „Вучићу било паметно да из основа поново промисли о сопственом приступу Kосову“ и тврди да је „истина да Kосова какво су Срби некада знали – покрајина која је одговарала српским господарима – одавно нема“, али да „српска историја неће благонаклоно гледати на лидера који се одрекао полагања права Србије на целокупно митолошко отаџбинско Kосово због неколико неважних општина“.

За Београд је боље, закључује Џозеф, да уз вођство САД и помоћ ЕУ дође до оваквог договора који би очувао спону Срба са Kосовом, а без терета да њиме владају.

„Споразум у складу с овим линијама заштитиће Вучића од бастиона српског реакционарног национализма и испунити основну жељу већине грађана на Kосову – да достојанствено крену даље“, пише Џозеф.

Он је, иначе, већ за „Форин полиси“ писао на тему Kосова, па је тако почетком прошле године је у ауторском тексту „Убиство би могло да буде баш оно што је Kосову било потребно“ изнео став да би убиство Оливера Ивановића у Kосовској Митровици „могло да буде подстицај за трајни мир на Kосову“, уз тврдњу да Београд тврдоглаво и даље гаји илузију да може да одвоји север од „своје бивше, отцепљене покрајине“.