Ратови букну изненада, када се то најмање очекује. Када једна од страна, она која рат изазива, постане убеђена у две ствари. Прво, да ће противника изненадити, затећи га, оставити без адекватне реакције. Друго, да ће приходи од ратног похода бити већи од трошкова.

Да ли би нас сада Албанци изненадили неким ратом? Када се рат најављује свакодневно, сасвим сигурно да не би. Да ли би им приходи били већи од трошкова? Е то тек не би био случај.

Сваки покушај „војног решења“ за север Косова значио би коначни крај такозване републике Косово. Не само да их више нико не би признао, него би и добар део земаља које су успоставиле билатералне односе са Приштином повукао претходну одлуку. Међу њима и неколико европских. Преко новог етничког чишћења на Балкану не би могла лако да пређе ни ЕУ. Никаквих даљих уступака за Приштину не би било.

Свесни су тога и Албанци, па је Харадинај већ кренуо у обиласке српских села и гостовања код српских домаћина, најављујући да ће, ако затреба, обезбеђивати и хуманитарну помоћ за своје неалбанске комшије, погођене несташицом елементарних потрепштина. Косовски Албанци се сусрећу са бројним препрекама и изазовима, још једна оваквог типа би их коначно дотукла. Србија је, такође, у том контексту проблем. Не само за Албанце, већ и за НАТО.

Не може Србија опет ратовати против НАТО-а, али није ни директно сукобљавање једини начин спречавања неповољних исхода. Војна моћ земље може се увећати савезништвима. Сама претња ратом довољна је да разговарамо са потенцијалним савезницима о лоцирању њихових војних база на нашој територији. Неће Србију од претњи које се спомињу сачувати десетак половних „мигова“ и тридесетак оклопних возила, већ бригада или још боље — дивизија руске и/или кинеске војске.

Мислите да је нереално? Не бих се кладио.

Између осталог и зато што је то један од оних неповољних сценарија о којима се поједине западне колеге у поверљивим разговорима последњих дана распитују. Они су у каријери видели толико незамисливих обрта да им је сада све замисливо.

Уосталом, хајде да прво то затражимо од Москве и Пекинга, па да видимо какав ће одговор бити. Када прети криза траже се решења, кукњава није савезник, сејање дефетизма само одмаже. У крајњој линији, са тим се може и манипулисати, када нама други прете и ми ћемо њима тако узвраћати. Ако су њихове претње нама легитимне, зашто и наше претње да ћемо користити „помоћ пријатеља“ нису!? Требају ли НАТО-у руски и кинески војници на Копаонику? Или на Пештеру? У Бујановцу? На све три локације?

А кад смо већ код Руса и Кинеза, не треба заборавити и да је за безбедност на Косову задужен Кфор. Уколико би се пред очима Кфора организовала било каква обимнија операција албанске паравојске, НАТО би изгубио сваку могућност да разговара о будућим, за њих далеко озбиљнијим мисијама „чувања мира“ у другим деловима света.

Како да се са Русима и Кинезима договоре о било ком другом питању!? Не би имали никакав легитимитет за то. А тек ће се решавати кризе у Сирији, Јемену, Украјини, Ираку… Преиграли су се на Косову 2008. године, од тада је тај преседан (зло)употребљен пет пута у међународним односима, не смеју себи дозволити луксуз да поново погреше. Лакше им је да зауставе Албанце, у укупном билансу ситна је то за Запад геополитичка корист, него да после плаћају цену у другим регионима — велики би им били трошкови.

Такође, у овом тренутку је тешко докучити коме би то од међународних фактора нови рат на Балкану одговарао. За Немце и Французе би то била ноћна мора; Кинези су на Балкану превише инвестирали; Русима би представљао додатни трошак; Американци су презаузети, растегнути су на неколико страна, фокусираће се на Украјину и нова дестабилизација у непосредном геополитичком залеђу им не треба; Британци су свесни да би то узроковало нове таласе избеглица и балканску мигрантску руту учинило пропулзивнијом, што им док траје „брегзит“ није у интересу, те се опет враћамо на причу о приходима и расходима.

Ниједан од критеријума неопходних да се рат процени као делотворно решење — није испуњен. Зато га неће бити. Али то истовремено не значи и да ћемо живети у миру. Не! Неће бити мира!

Са једне стране, Албанци су незадовољни, издаје их стрпљење. Осећају се изневерено и изиграно. Обећано им је све, а нису добили ни половину. Нема чланства у УН, нема ЕУ — интеграција, чак ни визне либерализације, нема инвестиција и просперитета толико обећаваних претходних десет година. Разочарење западним савезницима је све веће, све уочљивије, све чешће и гласније испољено.

Са друге стране, спонзори албанске једностране одлуке су незадовољни. Они тумаче да Албанци нису одрадили свој део посла. На Косову не функционише ништа. Или, најблаже речено, функционише мало шта. Од стране Запада се континуално врши притисак на Србију, обезбеђују се средства за консолидовани буџет, плаћају се запослени у Еулексу, кошта и одржавање Кфора, а резултат после двадесет година остаје поражавајући. Толико поражавајући да се о Косову на Западу углавном ћути. Тај случај се више не помиње и много их нервира када на каквим међународним форумима почнете да их подсећате. Ту су и костури из ормана који испадају један за другим, од злочина ОВК, преко случаја трговине органима, нарко-трафикинга у који су умешани и неки од водећих албанских политичара (пратите ситуацију у Албанији наредних месеци и говоре Љуљзима Баше), до веза са радикалним исламистима које датирају још са почетка деведесетих.

И отуда и све учесталије провокације. Од подизања царина, до најаве формирања „војске“. А биће их још поприлично: Газиводе, Валач, Јариње…  Одржавање тензије је начин да се о другим отвореним питањима не говори. Управљање кризом је механизам да се блокира стављање на дневни ред свих наведених проблема. И за Албанце и за њихове спонзоре. И то ће се наставити у свакој варијанти. Чак и када би, хипотетички, добили столицу у УН. Чак и када би био реализован тај фамозни план разграничења.

То што се наводи као решење заправо ништа не би решило. Јер, начин да се Косовом управља, и од стране Албанаца и од стране Запада, јесте да на Косову и са Косовом никада не буде мира. А ко зна, ако једном заокруже свој статус у међународним односима и чланством у УН, онда им можда опција буде и изазивање рата. Тада део изнетих аргумената отпада. Немају разлога да воде рачуна о њима. А стање у међународним односима се лако промени.

Могуће је и да за некога од „великих играча“ то постане опција. Зато се са тим није играти. Статус кво је засад гаранција да рата неће бити. Истина, неће бити ни мира, али са тим изгледа морамо рачунати у свакој варијанти.